Identitet je lično pravo na postojanje – jako, ali nestalno

26.sep 2016

Identitet je lično pravo na postojanje – jako, ali nestalno

14202580_1136847513069711_3992665810324671759_n (1)Laura Barna – Kristina Kovač – Etela Farkaš / Beograd – Novi Sad – Bratislava

kk@ Na početku razgovora, postavila bih vam pitanje da li uopšte razmišljate o pojmu identiteta? Kako doživljavate vlastiti identitet? Šta ovaj pojam za vas predstavlja?

lb@ Identitet je nešto što se nosi kao vlastita koža, definisana genima predaka. A da li i kad mi uopšte razmišljamo o sopstvenoj koži? Možda pri povredama i spoljnim atacima, ili izazovima u kojima bukne inadžijstvo, ili kad bismo da potvrdimo neotuđivi imetak dodatnom negom, željni da je u traženim okolnostima pokažemo u što sjajnijem izdanju. Identitet je sopstveno pravo na postojanje koje je ravno misli – čvrsto, ali nestalno. Identitet je glas trajanja predaka kroz pojedinačni trenutni oglas. Neuništivi kôd lišen izbora ili mogućnosti nadrastanja. Jedina mogućnost je srastanje i urastanje kako bi se prirodnim procesom formirao novi prenosivi kôd. Identitet je van bilo kog ustoličenog zakona, osim prirodnog poretka, nepopustljiv pred pravilima jer on funkcioniše unutarnjim logičkim i filozofskim sistemom identifikacije. Razmetljivac i bahatnik – Identitet – pojedinačnim doprinosom čini vidljivim civilizacijski korpus, građen od kreativnih produkata pojedinaca, bilo gde se on našao. Svaki pojam, svaki predmet jeste ono što jeste, i znači ono što znači. Samo se čovek, odnosno njegov identitet, pokazuje i razotkriva zbirom skupnih vrednosti, a gde prednjači u formiranju sveopšteg, kolektivnog tzv. kulturnog identiteta. Jer kultura je ogledalo bilo koje nacije, time i ogledalo bilo koje civilizacije unutar istorijskog, pa i arheološkog vremena. U tom smislu jedino mogu razmišljati o sopstvenom identitetu, svesna da je uvek ne u mojoj nego opštoj, svečovečanskoj službi. I to me svojski raduje.

LAURA - fotoLaura Barna (1964) je srpska književnica. Od 1995. godine objavljuje prozu i stručne radove iz istorije umetnosti u domaćoj i inostranoj književnoj periodici (preko 250 publikovanih radova).

Dobitnica je nekoliko književnih nagrada. Živi i stvara kao slobodni umetnik u Beogradu.

Članica je Udruženja književnika Srbije i Upravnog odbora  Fonda „Isidora Sekulić“.

Dosad je izdala osam romana za odrasle i jedan za omladinu i decu, dve knjige priča i zbirku eseja. Njen roman Moja poslednja glavobolja  (2008) ušao je u najuži izbor za najprestižniju srpsku književnu nagradu NIN i osvojio je nagradu SANU „Branko Ćopić“.

Roman Crveni presek (2015) objavljen je i u prevodu na mađarski.

ef@ Redovno pratim časopis Nový život i sa velikim interesovanjem sam pročitala sva (i različita, ponekad čak suprotna) mišljenja u pogledu identiteta koja su izneli književnici i književnice u razgovorima u okviru ove rubrike. Dopalo mi se ono što ste, Laura, izrazili rečenicom u završnom delu vašeg odgovora. Ako sam vas dobro razumela, smatrate da je parcijalni, individualni identitet u tesnoj vezi sa univerzalnim – ljudskim identitetom. Za mene, svaki identitet je mnogodimenzionalan, u pojedinim situacijama i kontekstima, na primer, u prvom planu su samo neka od mojih određenja, tako da se ponekad više idenfikujem kao univerzitetska nastavnica, majka, supruga, filozofkinja, u drugim situacijama je za mene opet relevantnije da se odredim kao književnica, intelektualka, feministkinja, Bratislavčanka, Slovakinja ili Srednjo/evropljanka, pri čemu se ova moja pojedinačna određenja (dimenzije identiteta) uzajamno ne isključuju, niti potiru, već se, naprotiv, dopunjuju i u njihovom sklopu, kroz njihovo jedinstvo (unutrašnje diferencirano) mogu se približiti ka univerzalnom – ljudskom identitetu. Svesti svoj identitet na jednu dimenziju (da li je to dimenzija konfesionalne, rodne, etničke, profesionalne, političke ili bilo koje grupne pripadnosti) mislim da nije ispravno, u ponekim situacijama čak ugrožava moju kompleksnost, moje celovito samodoživljavanje…

U vezi sa pitanjem identiteta smatram da je važno i to da niko od nas ne može živeti svoj život kao biće koje lebdi u društvenom, istorijskom, narodnom, jezičkom i uopšte kulturnom vakumu, svi smo mi – preko predaka i kroz vlastito postojanje – ukorenjeni u izvesnoj celini, od detinjstva upijamo u sebe izvesnu kulturu, usvajamo izvestan jezik, način mišljenja i delovanja, ukratko socijalizovali smo se u okvirima konkretne, više ili manje specifične celine. To da se kasnije, u toku ličnog razvoja možemo od ove celine (njenih delova) kritički distancirati, prikloniti se drugoj kulturi, drugim vrednostima, govoriti/pisati na drugom jeziku, kako ja smatram, ne negira značaj prvobitnih korena… U mom shvatanju su za identitet karakteristični kako kontinuitet tako  i diskontinuitet, izvesna „čvrstina“ i izvesna „tečnost“, a opet nikad ne možemo da se nađemo izvan nekih identifikacijskih okvira, naš pogled nikad ne može biti „pogled odnikud“, kao što ne može biti ni „pogled odasvud“, pogled (koristim ovu reč metaforički) jeste uvek determinisan našom društvenom, istorijskom i kulturnom situiranošću – a nju ne možemo da izbegnemo. Laura, govorite o identitetu kao o „neuništivom kodu“ koji je „lišen izbora“… Ja mislim da imamo (ponekad) delimičnu mogućnost izbora, ali smo ujedno u njoj uvek na određeni način limitirani. Priznanje ograničenosti izbora ipak ne mora da vodi u pesimizam ili rezignaciju, doživljavam to kao realnost koju prihvatam kao takvu…

Kristina Kovač

Kristina Kovač

kk@ Kroz vaše određenje identiteta, Laura, kako ga ja ovde shvatam, mogli bismo da sagledamo i vaše književno stvaralaštvo. Naime, vaša dela često su utemeljena na stvarnim istorijskim ličnostima ili događajima, u njima skicirate sudbine znamenitih ličnosti, uglavnom iz srpske kulture. Ovde bih se kratko osvrnula na razgovor koji sam prošle godine moderirala između spisateljica Jane Juranjove na slovačkoj strani i Vesne Goldsvorti na srpskoj. Jana Juranjova je rekla da njoj razmišljanje o identitetu nije blisko i da svoj identitet nikada nije posebno određivala. U zaključnom delu ovog odgovora navela je o sebi sledeće: „Napokon, već sam u nekim godinama kad već dugo nisam mlada i iz srednjih godina se pomeram prema identitetu – žene koja stari, što znači koja je sve manje vidljiva. Moj identitet dakle? Možda – u celini ipak nerado razmišljam o vlastitom identitetu“. Pre nego što počnete da razmenjujete pitanja, pitala bih vas obe: Da li povezujete starenje sa pojmom identiteta? Kakva su vaša promišljanja na temu starenja i vidljivosti, odnosno starenja kao postepenog nestanka vidljivosti?

lb@ Moje književno stvaralaštvo su nemiri potkožnih nerava, oformljenih koštanom sržju i krvnom grupom, a koji se strukturno upliću i raspliću kožom. Događaji s akterima deluju stvarno, realno, omeđeni kontekstom izabranog vremena i prostora, ali to je samo obmana – čarobnjaštva literature. Tobože namenski definisani, moji knjiški likovi postaju privremene realije, iz navike iščitavanog istorijskog štiva, doživljeni jednostrano, često i s premnogo očekivanja, pa i odgovornosti pred istorijom, kao istaknuti predstavnici određenog naciona. Ali, kad govorim i pišem o Lazi Kostiću ili Isidori Sekulić, Veselinu Čajkanoviću, na primer, odlučna sam u nameri da zabeležim segment kolektivnog identiteta ne pojedinačnog, dakle, upotpunjavanje pazla sveg čovečanstva ne nacije, u svakom trenutku svesna koliko smo nevidljivi, jer smo zaslepljeni dok se narcisoidno ogledamo samo u odsjaju sopstvenog dlana, zanemarujući odraze tuđih dlanova obrazovanih u univerzumsko ogledalo. I tu nastupa bojazan da takvo telo “bahatnika” i “razmetljivca” Identiteta – stari, da mu se koža mežura i gubi elastičnost i sjaj, budući namerno i namenski izolovano, s lažnim odrazom u formi stvarnosnog. Dakle, telo je propadljivo, ali nervi kojima se ispisuju stranice civilizacijskog trajanja mlade su i obnovljive koliko i srastanjem i urastanjem prenosivi kôd identiteta.

Etela Farkaš

Etela Farkaš

Etela Farkašova (1943) delovala je gotovo četiri decenije na Filozofskom fakultetu Univerziteta Komenskog u Bratislavi, u periodu 1988-2000 kao šefica Katedre za filozofiju i istoriju filozofije. Predmet njenog interesovanja su teorija saznanja, feministička filozofija i odnos filozofije i književnosti. Izdala je petnaest proznih knjiga, pet knjiga eseja i osam zbirki pesama (od kojih su tri nastale u saradnji sa drugim autorima). Piše i književnu kritiku. Njena dela su prevođena na više jezika. Zastupljena je u više domaćih i stranih antologija (austrijske, američke, ruske, arapske). Dobitnica je nekoliko nagrada za prozu i esejistiku, npr. 2006. odlikovana je nagradom Slovačkog centra PEN za roman Desilo se (2005) koji je bio nominovan i za najprestižniju slovačku književnu nagradu Anasoft Litera, a 2009. nagradom Biblioteka za prozu Fragmenti sa povremenom čežnjom za celovitošću (knjiga je 2014. objavljena u prevodu na poljski). Članica je Društva slovačkih književnika, Slovačkog centra PEN, Austrijskog društva književnika (OeSV) i udruženja autora Hajnburger Autorenrunde. Spada u članice osnivače Centra za rodne studije Univerziteta Komenskog kao i Kluba slovačkih proznih autorki Femina u Bratislavi.

ef@ Drago mi je što ste se u ovom pitanju dotakli teme starosti i starenja. To su fenomeni koji se danas većinom zaobilaze, ne posvećuje im se dovoljna pažnja ni u kulturi ni u javnom prostoru, u današnjem vremenu previše počasti se odaje idealu mladosti… Nije jednostavno stariti u društvu koje slavi mladost, u vezi sa vlastitim starenjem imam običaj da kažem da je to valjda jedan od najtežih domaćih zadataka koje sam ikada dobila. Ne preostaje mi ništa drugo, moram da se saživim sa ovim procesom, da se identifikujem sa vlastitom starošću, tačnije: sa sobom kao ženom koja stari (starijom). Poricati činjenicu zrelog doba ne bi imalo smisla, to bi bio apsurd, a ipak smo svedoci toga, kako se ljudi danas boje (vlastite) starosti i pretvaraju se da su mladi, ne samo iz ekonomskih, već i iz socijalnih i psiholoških razloga. Boje se da ostare da ne bi izgubili radno mesto, ali i zbog toga da ne budu izgurani na ivicu interesovanja, pažnje, jer više ne ispunjavaju zahteve vremena kao što su brzina, visoki učinak, efektivnost, dinamika… Godinama su doduše stekli druge osobine, kao na primer veće strpljenje, razboritost, sposobnost distanciranja – a pre svega životno iskustvo i životnu mudrost, ali to savremeno doba kao da ne interesuje, nije svesno vrednosti životne mudrosti, toga da se radi o dragocenom socijalnom kapitalu. Čovek koji stari/star čovek, ali naročito žena koja stara/stara žena više nikoga ne zanima, postaje „nevidljiva“ za društvo, a što je još gore, takvom „nevidljivom“ (u smislu da nije vredna viđenja, u krajnjem slučaju ni vredna postojanja) može postati i za samu sebe, i u tom smislu stiče novi identitet. Jana Juranjova je to veoma dobro izrazila. Koliko mi je poznato, priprema i knjigu na ovu temu, a igrom slučaja i ja ovih nedelja završavam dužu novelu u kojoj je glavna protagonistkinja žena koja stari, pa već i starija, koja rekapitulira svoj život i razmišlja o starosti s kojom mora i sama da se pomiriti… Želela bih da se ovoj temi posveti više pažnje u književnosti, medijima, u ukupnoj javnoj sferi, jer smatram da treba ukazati na to da su savremeni preovlađujući stavovi kao posledica jednostrano ekonomizirajućeg pogleda na sve (pa i na sâm život) neopravdani, nepravedni, pa i štetni… Književnost bi mogla da podstakne promene u pogledu na vek čoveka i na život, ističući već navedene momente, možda bi to pomoglo da se smanji količina ponekad čak i primitivnog ejdžizma sa kojim se, nažalost, još uvek susrećemo…

Laura, govorili smo o starosti koja ima veze sa trajanjem i slojevitošću ličnog, individulanog vremena. Priznajem da temu vremena smatram za veoma zanimljivu, a naročito joj se u esejima, ali i u poeziji, često vraćam (čak u trima knjigama imam reč „vreme“ i u njihovim nazivima). Vi pišete knjige sa istorijskim temama, to me navodi na zaključak da vam je tema vremena bliska, ne samo u značenju istorijskog, već i u značenju individualnog, ličnog vremena…

Foto: www.unsplash.com

Foto: www.unsplash.com

lb@ Možemo govoriti i o individualnom procesu starenja, sve do nevidljivosti, ili čak brisanja pojedinca, što je uvek žalosno. Dešava se neretko brisanje iz istorijskog, kolektivnog, pa i svakog drugog pamćenja. Ali, mi kao pisci ulazimo u grupaciju individua koje čine lepo, dobro i korisno širem krugu, uopšte govoreći – čovečanstvu. Otuda i naša pojačana odgovornost, ne samo za sebe već i za saučesnike u procesu konačnog oformljavanja onog što smo stvorili, ali i samoizuzimanje iz većinskog korpusa nacijâ, ne kao žrtve nego kao osvešćeni pojedinci pred odgovornošću koja nam je darivana miksovanim genima predaka, u vidu talenta. Zato i ne razmišljam o sebi kao ženi koja stari i koja je tim utegom ophrvana već od tridesetih godina života. Pokušavam da se izdignem iz nametnutog ili tobože izabranog življenja u univerzalno i besmrtno, iz razloga o kojima smo u prethodnim pitanjima razgovarali podrobnije. Nastojim da svoj literarni opus izvučem nad plimom i osekom svakodnevice i kao takav – osoben i izniman – ponudim na uvid javnosti. Jer mi smo ti koji ne uspevamo opstajavati sami sa svojim delima, naime, nužno nam je prisustvo novog faktora koji egzistira izvan kruga umetničkog emitovanja stvorenog kako bi ono bilo konkretizovano. A to su posmatrač ili čitalac, koji nam pomažu da svoj kreativni produkt učinimo živim, vidljivim, odnosno sebe da učinimo vidljivim za večnost. Ruku na srce, ovakva filozofija mnogo olakšava i suočavanje sa starošću i svime što ona donosi, tačnije – odnosi.

Čuveni istoričar umetnosti, i moj profesor Lazar Trifunović, postavio je jednom prilikom, na nekom od izuzetno zanimljivih i posećenih predavanja, fascinantno ali istovremeno i simptomatično bolno pitanje: „Koliko je sati?“ Nažalost, profesor Trifunović fizički više nije sa nama, ali njegov sat uporno, istrajno i jasno otkucava: tik–tak. On nema vek trajnosti, budući da se iz fizičke sfere izmestio u duhovnu! I od tada to pitanje stalno postavljam samoj sebi, ne bih li održala kontinuitet stvaralačke niti u potkožnoj masi, i realno sagledala sopstveni položaj, odnosno položaj pisca unutar zajednice, bilo koje.

Dakle, draga Etela: Koliko je sati?

ef@ To je pitanje, koje sebi takođe postavljam jako često. Ne znam kako je s vama, Laura, ali ja gotovo uvek imam osećaj da je već jako kasno, prekasno, više je sati nego što bih želela… Čini mi se da ti sati prebrzo jure, imajući u vidu to što bih još htela da stignem, jako žure, moje vreme žuri, protiče, nezaustavljivo, neumoljivo, a ja, ako ne želim da se nađem izvan njega, moram i ja da trčim… I opet sam kod teme trčanja kao načina življenja savremenog čoveka, kao svog vlastitog življenja, ova tema me neprestano prati…

Uznemirenost vremenom, uznemirenost o kojoj je govorio Avgustin (šta je to vreme…? pitanje kome se vraćao u svojim Ispovestima, svestan problematičnosti odgovora na njega… upravo je tako kao što je govorio: jedno je živeti u vremenu, osećati, a drugo je odrediti vreme, definisati ga, u tom smislu se u svim tim vekovima nije mnogo promenilo. Umetnici valjda najprisnije poznaju poteškoće u vezi sa naporima da se pojmovno ili slikovito shvati/uhvati vreme, da se fiksira u rečima, oblicima ili tonovima, pošto je simbol pokreta, strujanja, neuhvatljivo, ne može se fiksirati…)

Godinama se učim novom poimanju vremena, učim da ga usporavam, skidam zamišljeni sat sa ruke, oslobađam se od zavisnosti od kazaljki koje se kreću, počinjem da živim bez toga da ih neprestano posmatram, bez samokontrole hronometrijskim uređajima, oslobađam se od diktata brzine, počinjem da otkrivam novu formu postojanja vremena, opuštenu, bez grčeva, živu. Osloboditi se od tiranije trenutka, od diktata brzine koje nam nameće savremeno društvo kao veoma cenjenu vrednost…

Kako sam postajala starija, postepeno sam shvatala koliko su deformisani stavovi koji se odnose na vreme, iskrivljeni pod uticajem „ideologije brzine“ koja je osvojila naše živote. Postajemo trkači koji često ne znaju ni kuda, do kakvog cilja žele (treba) da stignu, trčanje koje ne dozvoljava zaustavljanje, usporavanje, promišljanje i već nikako kontemplaciju, postalo je preovlađujući način života…

Još ranije sam osetila potrebu da se usmerim na ove probleme, pokušala sam to u knjizi eseja Slojevitost vremena, a pre toga u esejima o brzini i sporosti u knjizi Vreme za tišinu. Za veliku umetnost smatram pronaći način života u kome čovek uspeva da se barem delimično odbrani od već spominjanog diktata vremena. Način u kome čovek uspeva da odoleva brzini, gde nema osećaj da neprestano ratuje sa vlastitim vremenom (dakle i sa samim sobom, jer moje vreme – to sam u određenom smislu ja sama), već živi u saglasju sa njim, u interesu toga mora da odredi svoje prioritete, istakne prihvatljive glavne linije po kojima želi da se kreće (i po cenu izvesnih ograničenja, po cenu da nečega mora da se odrekne).

lb@ Etela, upravo ste suštinski i realno formulisali samozahtev vidom manifesta: „Osloboditi se od tiranije trenutka, od diktata brzine koje nam nameće savremeno društvo.“ Sedam manifesta ispisala sam u svom poslednjem romanu Crveni presek, kao objavu ličnog bunta i nepristajanja na svođenje umetnosti na površinu ravne crte, uzmicanjem pred njenim dubinskim naslagama. Oslobađanje od nametnuća pokazuje da smo dopustili da nam se upravo desi to – nametnuće. Oslobađanje ipak ne bi trebalo da bude imperativ kojim se slepo, rekla bih čak grubom sintagmom – slepački vodimo, nego pre spoznajno sazrela dužnost, pa i obaveza, ne samo nas pisaca ili umetnika uopšte, nego i bilo kog pojedinca da bi svoje dato vreme na ovoj Zemlji ispunili na lično i opšte zadovoljstvo. Naravno, uz konstantnu svest o brzini protoka vremena, novim rečnikom iskazano: jurnjavi vremena, ili jurnjavi za vremenom kao umišljenom ličnosnom kategorijom! Ali, svesni i okolnosti unutar ambijenta ili scenografije životnog hodograma, kroz koji vreme otkucava brzinom: tik–taka, a mi treba još toliko toga da uradimo.

Moj pokušaj da ispisom stvaralaštva i angažmana značajnih ličnosti za kulturu određene nacije predstavim segment jednog vremena u istorijskom kontekstu, koristeći fikciju i maštu ali neminovno protkane autentičnim dokumentima i faktima određene epohe, nikako nije žal za prošlošću ili rasprava o početku ili kraju, jer duboko, gotovo instinktivno, verujem da nema ni početka ni kraja unutar Kruga u kom se vrte sunovratnom brzinom civilizacije pod okriljem nepreglednog arheološkog vremena. Kruga u koji se uigravaju generacija za generacijom, pa i naša. I uvek pod istim ili bar sličnim pravilima u isceniranim okolnostima čiju scenografiju, opet, definišemo mi kao pojedinci, veoma često i kompromisima iz slabosti, neznanja ili nedalekovidog sagledavanja. Samo nam gdekad iz sebičnosti sopstveno vreme izgleda najbrže i najkraće i najnestalnije i najteže i najbolnije i najbesmislenije i najpogubnije – ravno katastrofi. Čak mi se čini da su tehnička i tehnološka dostignuća našeg vremena samo privid koji je stavio pod plašt svaku individualnu subjektivnost, težeći ka namernoj i namenskoj generalizaciji, odnosno globalizaciji usmerene protiv suštine jedinke, svodeći je na najnižu meru – primate, radi lakšeg manipulisanja. Dakle, vraćamo se u preistoriju, ali umesto toljage kojom iscrtavamo po pesku ili kamenju, mi kuckamo po tasterima laptopa. Razlika je u sadržini iscrtanog ili iskucanog, možda? Slike ili ispisa, uz ton, svakako. Kako god, niko nam ne može oduzeti arhetipske zapise, još manje zapise koje smo sami urezali u sopstveno postojanje, da bismo njima uporno objavljivali manifeste!

ef@ Moguće je da ste vi, draga Laura, mislili i na sate društvenog (istorijskog) vremena, ako bih vaše pitanje prenela u ovaj istorijski prostor, imala bih takođe osećaj da sat pokazuje da je kasno, prekasno. Mislim da je naša naučno-tehnička civilizacija doduše donela dosta napretka, olakšala je čoveku život, ali je istovremeno i mnogo toga pokvarila, poremetila – ovde mislim naročito na životnu sredinu, prirodu, naša civilizacija prebrzo zahvata iz prirodnih izvora, preterano sebično ih crpe, i bojim se da li već nije kasno da se poprave stvari, da se sačuvaju osnovni uslovi za život… Ili da već nije prekasno da postanemo svesni naše sve snažnije jednodimenzionalnosti, tehnizacije, robotizacije, nismo li se već previše preobrazili u automate lišene autentičnosti koji čine sastavnice ogromnog sistema točkova koji se negde kotrlja ali mi ni ne znamo kuda…

Imate li, možda, i vi, draga Laura, taj osećaj da nas brzina lišava nečega, nečega veoma, veoma važnog? Zaboravljamo da je potreban kontinuitet, zaboravljamo da se brinemo o duši, čemu su veliku pažnju poklanjali filozofi u antici, zaboravljamo da negujemo odnose sa drugim ljudima, ali i sa samim sobom, a zaboravljamo i da brinemo o jeziku koji je veoma važan činilac kulture… Zahvaljujući tehnici komuniciramo brzo, ali na kakvom jadnom, utanjenom, osiromašenom jeziku, iz jezika se, barem kako to ja vidim, gubi lepota, ovo osiromašivanje izražajnih sredstava zahvatilo je medije, jezik u javnom, ali i privatnom prostoru… Imate li, Laura, sličan osećaj?

www.unsplash.com

www.unsplash.com

 lb@ Draga Etela, vi i ja se ne poznajemo, postoji mogućnost (mada u to, kako naš razgovor odmiče, sve više sumnjam) da nam se putevi za ovoga života nikada i ne ukrste. Ali, nas dve razgovaramo, i to lepo, na nimalo utanjenom i siromašnom jeziku, dobro i korisno raspravljamo o egzistencijalnim temama koje su baza kreativnog stvaralaštva, čime smo uostalom profesionalno obe zaokupljene. Mi iznosimo zapažanja i iskustva skupljana iz dve sredine, države, dva identiteta, dve kulture, i to načinom koji nam je omogućila savremena tehnologija – kompjuteri. I zar mislite da smo time manje svoji, osakaćeni, manje samosvesni, ili da su nas time “pokvarili”, ili sveli na androide, robotizovali nas, oduzeli nam moć lepog i punog izražavanja jezika, ili nam onemogućili da se ikada sretnemo? Meni se čini, naprotiv, da smo obe i te kako svoje na svom, svoje i na “tuđem” prostoru, sve po potrebi, ali sa alatkama i oruđem i okruženjem koji su nam je ponuđeni za olakšavanje komunikacije. Mada, ne mogu biti bezobzirna pa reći – ponuđeni nam, jer smo i nas dve deo tog velikog procesa gradnje. Tako jedino, i na taj način, prihvatam i svoje i svako drugo postojanje i trajanje, istupom odgovornog i samosvesnog individualca. Prošlo, sadašnje, pa i buduće trajanje. Ops! Živeo Krug! Slažete li se, Etela?

ef@ Naša komunikacija je ipak malo specifična, nas dve smo književnice koje razgovaraju u okrilju književnog časopisa, slažem se s vama, isto tako se nadam da se u ovom razgovoru nismo svele na androide i robote… J Laura, mislila sam na uobičajenu, svakodnevnu komunikaciju preko imejla, naročito pripadnika mlađih generacija ili na način izražavanja i govora u nekim komercijalnim medijima, gde se jeziku zaista ne posvećuje pažnja i on siromaši, raspada se…

Ali, htela bih posebno da kažem da ste to sa krugom odlično izrazili, pogodili ste suštinu, krug je moj omiljeni oblik, krug i oval… skupovi tačaka koje se uzajamno spajaju, početnu tačku je nemoguće razlikovati od krajnje… Najzad, gde započinje jedna stvar, ili događaj, a gde završava druga…? Prelaze jedna u drugu, utiču na sebe, svi delovi celine su u uzajamnoj vezi… Krug je samo naizgled zatvoren u sebe, statičan, on može biti i deo spirale, krug koji se kreće, koji se podiže sve više i više, naravno, nije to svaki krug, ne svaki put… U svojim tekstovima, nebitno da li proznim ili poetskim, rado posežem za metaforom kruga, kružnice, elipse, imam čak i jednu takvu omiljenu reč „zakruživati“, pod time podrazumevam donekle i mogućnost vraćanja, cikličnih pokreta. A na taj način i rado oblikujem svoje tekstove, doživljavam ih kao krugove, koji su u određenom smislu zatvoreni, u određenom smislu se otvaraju… a još volim i reč „krugovati“… (u smislu približavati se sebi, postajati sobom, možda i sazrevati)…

I opet sam kod reči, kod jezika, ako dozvolite, ostala bih još trenutak kod teme jezika. Prvo pitanje odnosi se na jezik uopšteno, ovo drugo tiče se onoga što bismo mogli nazvati „svojim“ ličnim, čak intimnim jezikom… Kako je to jedan pesnik rekao, jezik je mesto odakle se vidi svet. Slažem se sa njim, značaj jezika je moguće shvatiti i na taj način… Dokle vidim iz mog jezika, pitam se šta mi taj moj jezik dozvoljava da vidim i čujem, da uhvatim čulima, kožom, svakom njenom porom, da okusim i pomirišem, jer svaki jezik ima svoj ukus, miris i svoje boje, i njih unosi i u svet o kome njime govorimo… Laura, možda ćete se složiti sa mnom ili imate slično iskustvo: ako čitam svoj tekst u prevodu na drugi jezik, to već nije sasvim moj tekst, ušli su u njega drugi čovek i drugi jezik, njegovi mirisi i ukusi su drugačiji…

A šta je zapravo taj „moj“ jezik…? To je onaj jezik koji me uvodi u svet, koji mi ga otvara, jezik u kome osećam, sanjam ili pišem, ali na drugoj strani, to je jezik u kome se ukazuju i granice mog viđenja, mišljenja, osećanja… Do određene mere ja sama jesam (svoj) jezik, a jezik opet živi u meni svoj jedinstveni život… Većinom ne biramo jezik, rađamo se u njega, nasleđujemo ga po majci, po ocu, osvajamo i prisvajamo ga i on prisvaja nas… Volim svoj jezik, živim u njemu i sa njim, a opet ponekad osećam tihu nostalgiju za svim nespoznatim i neprisvojenim jezicima… I ponovo pitanje: da li bih videla svet drugačije ako bi mi „pripadali“ mnogi jezici, da li bi on za mene bio bogatiji, finiji i raznovrsnije strukturisan, privlačniji…? To me podseća na situaciju kada se nađemo na raskrsnici, pred nama je mnoštvo račvajućih puteva, ako krenemo jednim, time gubimo mogućnost da istovremeno idemo i ostalima, da vidimo svet iz drugog ugla… Da li je slično i sa jezicima…? Da li je moguće paralelno živeti u dva, tri, deset jezika…? Da li su to još uvek moji jezici…? Takvi, o koje mogu da se oslonim? Naša veoma dobra, nažalost već preminula, pesnikinja Gitka Dobrovičova je napisala: hvatam se reči da bih mogla da dišem…

Da li su i vama, Laura, poznata slična osećanja, potreba da se uvatite, naslonite o jezik da biste mogli da dišete?

 lb@ Ja sam poreklom Mađarica i moj maternji jezik je mađarski, ali razmišljam, dišem i pišem, pa i sanjam na srpskom. Deluje kao lični izbor, ali to je samo identitetska obmana, a reč je zapravo o – da pojednostavljeno ali metaforički nazovem – Usudu, kom su kumovale kategorije o kojima smo do malopre razgovarale: vreme i prostor. Zemlja u kojoj bih mogla da živim je Italija. Moj roman Đorđoneova kletva otvara pitanja razvoja umetničkih pravaca i njihovih odlika i inovacija od rane renesanse do danas. Dok sam prikupljala građu za knjigu, boravila sam u gradovima, nekadašnjim državama – Rimu, Firenci i Veneciji. Iako sam se trudila da uđem što dublje u smisao i filozofiju italijanskih fraza, izreka, jezika i jezičkih doskočica i nedoumica, kako bih što bolje razumela zašto je baš to podneblje pokrenulo kao bujica sveopšti preporod, nehotično i nenamerno, ipak sam govorila svojim jezikom, ali ne onim maternjim, već naknadno prihvaćenim i posvojenim kao jedinim što mi ispunjava sve smislove – srpskim.

Eto, otvorismo još jedan sef spretnog razmetljivca i bahatnika Identiteta. Šta mislite o tome, Etela?    

 ef@ Ne baš lako pitanje… I nimalo lak zadatak, otvarati sefove (možda i one manje vidljive ili čak tajne?) fioke bilo koga i bilo čega, uključujući i identitet… Nemam takvo lično iskustvo sa dva jezika kao što je to, Laura, u vašem slučaju sa mađarskim i srpskim. Moji osvojeni jezici su ruski, nemački i engleski (pišem ih onim redosledom kojim sam ih usvajala od detinjstva), i iako mi u ponekim situacijama podsvesno padne na pamet fraza u jednom od njih (najčešće na nemačkom, jer sam sa njim najviše u dodiru), moje razmišljanje, moje shvatanje i osećanje sveta se vezuju za slovački jezik. Iako ponekad pišem tekst (najviše stručni, ne beletristiku) u osvojenom jeziku, to nisam sasvim ja, moju misao vodi taj osvojeni, ili prisvojeni, ali opet samo „pozajmljeni“ jezik (moja sposobnost izražavanja u njemu doseže samo do određenih granica, jer njime ne vladam savršeno, nisam ga doživela toliko duboko kao svoj maternji). Kad pišem na slovačkom, osećam se daleko slobodnije, opuštenije, ulažem u jezik daleko više sebe, svoje subjektivnosti, emocionalnosti, osećam da je to zaista „moj“ jezik… Za mene, dakle, izbor jezika nije toliko realan i verovatan kao što je to bio za Vas, ali upravo u toj mogućnosti izbora je prednost bilingvalne sredine, boraviti u dva jezika, crpeti iz dve kulture…

Pada mi na pamet sledeće jedno pitanje. Tokom našeg razgovora sam shvatila da vam je bliska renesansa, preporod, oživljavanje nečega (vrednosti, ideala…), što u određenim situacijama smatramo veoma važnim za dalje postojanje (svoje individualno, ali i ukupnog društva, pa i civilizacije). Osećate li, draga Laura, potrebu za renesansom u savremenom dobu, potrebu „restaurirati“, obnavljati ili doslovce iznova (iz)graditi našu kulturu, našu civilizaciju, i to na osnovu drugačijih principa od onih današnjih?

lb@ Ne bih volela da zvučim apokaliptično, zato ću se zadržati u krugovima kulture, ili kako ste vi, Etela, lepo rekli „krugovaću“ kulturom, mada za većinu ta duhovna oblast ljudskog bitisanja čini efemernu pojavu, bez koje bi se i moglo sistemom: „Hleba i igara.“ Lično mislim da su kulturološke potrebe kudikamo jače i iskonskije od pukog opstajavanja uz zrnad žita ili prosa, gutljaj vode i ponešto razonode, da su nasušni vapaj bića. U vremenu kada se menja krvna slika ne samo Evrope već i ostatka planete velikim migracionim pomeranjima i komešanjima naroda, protresene su kulture različitih civilizacija, ukrštaju se i one neukrstive, i evo opet Kruga, ali ovoga puta unutar istorijskog ponavljanja. Ništa se ne dešava što već istorija nije zapamtila, a čovek zabeležio. Renesansa nije nastupila usled dekadencije ili pomodarstva, niti kao anti-gotički pokret, već zbog neophodnosti da se Platonov „dvonožac bez perja“ održi uspravno na Zemlji. Potreba za preporodom nastupa ili zbog manjka ili usled prezasićenosti kulturnih krugova nacija i naroda. Iz srednjeg veka i mraka (iako verujem da srednji vek nije oličen mrakom već nepoznavanjem i nedostatkom rasvetljujućih podataka o tom periodu), nastupa renesansa baš zbog oskudnosti kulturoloških sadržina u koju su zapale i zaglavile se tadašnje civilizacije. Danas smo svedoci obrnutog procesa. Preobilje nikad ne garantuje niti jeste kvalitet. A zatrpavamo se brzinom svetlosti ponudama koje tek nalikuju na ono što kao jedinke očekujemo, kvazikulturnim sadržajima od kojih ne razaznajemo suštinu koja je u konačnom ljudska nasušna potreba, odnosno kolajuća srž. A brzini doprinosi i tehnološki napredak u čijem smo telu, oklopljeni kao u mehanizmu.

Osvald Špengler je nagovestio propast Zapada, upoređujući kulture sa organizmima, svodeći ih na mikrokozme s tempom trajanja. Trenutno stanje naše civilizacije po temporalnom modelu doseže vrhunac preobilja i prezasićenosti na svim nivoima, na kom mu je nužna reaorganizacija, pročišćenje, odnosno renesansa, inače će pojesti samu sebe, upravljajući se vremenskim simbolima: prasimboli, tragika, merenje vremena i prostora, kauzalitet, sahrana, vaskrsenje – Novi Život.

Etela, bili ste divan sagovornik, hvala i vama, ali i časopisu Nový život koji nam je omogućio upoznavanje i razgovaranje na temu identiteta, koju smo proširile upravo onoliko koliko staje pod kišobran „bahatnika“ i „razmetljivca“. Ali, evo, na kraju, ili početku svejedno, jedno krajnje ljudsko pitanje, kao niska „krugovanja“: Verujete li da ćemo se sresti i nastaviti dijalog?

ef@ Hvala, draga Laura, na komplimentu, i vi ste bili odlična i inspirativna partnerka u ovom razgovoru… Da li ćemo se sresti?  Ne znam, možda i nećemo u realnosti, ali su se naše misli već srele, srele su se naše reči, osećanja, doživljaji, naša viđenja stvari, koja nas, kako se pokazalo, obe jednako zanimaju. Ušli ste u moj svet i ja sam verovatno ušla u vaš, u tom smislu naš dijalog, koji je inicirao Nový život ne može da prestane, već se nastavlja u nama dvema (u našoj unutrašnjosti). Verujem u to, i koliko sam stigla da vas upoznam tokom poslednjih nedelja u kojima smo razmenjivale pitanja i odgovore, mislim da i vi u to verujete…

Serijal tekstova pod zajedničkim nazivom Novi život i identitet predstavlja cilj mesečnika za književnost ikulturu vojvođanskih Slovaka Novi život da vrednuje kulturološku i psihološko-socijalnu kategoriju, ili pojam identiteta kroz razgovor između dva značajna pisaca, ili spisateljica iz Slovačke i iz Srbije.

HLAS ĽUDU
HLAS ĽUDU

NOVINSKO-IZDAVAČKA USTANOVA “HLAS LJUDU”
21000 Novi Sad, Bulevar oslobođenja 81/5, e-mail: nvu@hl.rs