NASILJE NAD ŽENAMA JE I NAŠA STVAR: Svako nasilje nosi sa sobom i rizik od ubistva!

21.sep 2016

NASILJE NAD ŽENAMA JE I NAŠA STVAR: Svako nasilje nosi sa sobom i rizik od ubistva!

Ranije smo govorili o tome da se nasilje nad ženama ne tiče samo žene žrtve nasilja, već je u pitanju problem, kojim bi trebalo da se bavi celo naše društvo. Žene godinama trpe nasilje, pa tek kasnije odluče da napuste partnera. Naravno, ukoliko imaju gde da odu.

Dr Nada Padejski-Šekerović.

Dr Nada Padejski-Šekerović.

Srećom, za takvu nepogodnu situaciju, postoji rešenje. To su krizni centri koji pružaju zaštitu žrtvama nasilja u porodici. U našoj zemlji nalaze se na 16 lokacija – 5 se nalazi u Vojvodini a 7 u centralnoj Srbiji. Krizni centar (Sigurna ženska kuća) u Novom Sadu postoji od 15. decembra 2006. Na osnovu informacija rukovoditeljke Sigurne ženske kuće dr Nade Padejski-Šekerović, 1 284 osoba  – 661 žena i 623 dece je dobilo zaštitu od nasilja.

„Sigurna ženska kuća u Novom Sadu je nastala kao projektna aktivnost gradske uprave za socijalnu zaštitu i za zaštitu dece a 2010. godine, na osnovu odluke Gradskog saveta, postala je sastavni deo Centra za socijalni rad,“ govori dr Padejski-Šekerović.

Veći broj žrtava nasilja u porodici se u sigurnu kuću smešta po hitnom postupku, i to na osnovu policijske intervencije ili na osnovu intervencije Centra za socijalni rad.

Kapacitet sigurne kuće je 20 mesta u kojoj lica mogu boraviti najduže 6 meseci. Šta se dešava posle isteka 6 meseci ukoliko nisu obezbeđeni socio-ekonomski uslovi za napuštanje sigurne kuće? Naša sagovornica govori, da se u takvim situacijama njihov boravak produžava na osnovu zahteva stručnog tima koji je zadužen za rad sa žrtvama nasilja, da žene ne bi ostale na ulici.

KO SU KORISNICE USLUGA SIGURNIH KUĆA? 

Većinom su to žene između 35 i 37 godina starosti koje imaju jedno dete, završenu srednju školu i nezaposlene su, bez primanja  i bez imovine. Ove žene imaju zajedničko i to, da su godinama trpele najteže oblike nasilja i njihovi životi su bili ozbiljno ugroženi. „Korisnice sigurne kuće mogu biti žene od 18 do 65 godina, ukoliko im je potreban 3. i 5. stepen socijalne zaštite. To znači da je reč o licima kojima nije potrebna zdravstvena briga. U takvom slučaju, i žena koja nema gde da ide a ima više od 65 godina, može da boravi u kući pod uslovom da je sposobna da brine sama o sebi, jer mi nismo zdravstvena ustanova,“ naglašava dr Padejski-Šekerić.

Foto: www.thetallgiraff.org

Foto: www.thetallgiraff.org

PREDRASUDE UTIČU NA ODLUKU

Na osnovu brojnih statističkih podataka dolazimo do zaključka, da se veliki broj žrtava vraća nasilniku. Od ukupnog broja korisnica novosadske sigurne kuće, 40 % se vratilo nasilniku. Naša sagovornica govori da je ovaj procenat veoma visok. Kaže, da se većina vraća jer nema nikakve prihode ili iz razloga jer želi da pruži partneru drugu šansu. „Ima pravo na to. Ima pravo na život u komplentnoj porodici i ima pravo da veruje da će se počinilac nasilja promeniti, iako je fenomen nasilja takav, da žene moraju biti svesne toga, da se nasilnik promeni veoma retko, u smislu da se nasilje više ne ponovi. Osnovna karakteristika nasilja je njegovo ponavljanje. Takođe, mnogo žena misli da je i zbog dece bolje da žive u kompletnoj porodici, bez obzira na odnose koji u njoj vladaju. To definitivno nije dobra odluka. Deci je potreban mir a ne otac nasilnik. Često čujemo konstataciju da je partner dobar otac, samo se povremeno prema ženi ne ponaša lepo. Ne! On nije dobar otac ukoliko maltretira majku deteta!“

Ekonomska zavisnost je najčešći razlog iz kojeg se žene vraćaju nasilniku. Podsećamo, da je 2014. godine Pokrajinski sekretarijat za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova sproveo projekat za zapošljavanje žena žrtava nasilja u porodici od strane partnera. Od tada, konkretnije mere zapošljavanja nisu preduzete. Rukovoditeljka novosadsk0 sigurne kuće govori, da ovaj problem treba rešiti sistemski na nivou cele države.

ŽENE NA SELU I ŽENE U GRADU

Krizni centri, psihološka savetovališta, centri za socijalni rad se nalaze samo u većim mestima, ali ne žive svi u gradovima. A nasilje u porodici se nalazi svuda. Naša sagovornica misli, da je neophodno više pažnje posvetiti ženama u unutrašnjosti. „Moramo ih informisati, približiti im se, a to će nam sigurno uspeti preko udruženja žena ili nekih drugih lokalnih organizacija, u kojima su uključene žene. Treba da znaju, da pomoć postoji i da niko ne mora da trpi nasilje. Potrebna im je podrška. Kada se dogodi nasilje, policija odvede partnera, žena ostane kod kuće. Te noći je „mirna“, zna da je niko neće povrediti. Ujutru se budi, kod kuće je, sama. Potrebna joj je pomoć koju u svom selu neće dobiti. Možda ni ne zna kome treba da se obrati. Na ovom polju treba mnogo raditi. Naše društvo „ne vidi“ dovoljno žene na selu, žene sa invaliditetom i one, koje govore drugim jezikom. Postoje kampanje borbe protiv nasilja nad ženama, ali one bi trebale da budu i na drugim jezicima, ne samo na srpskom. Zaboravljamo i na „tihe žrtve“ nasilja   decu. Veliki problem predstavljaju i zajednice koje tolerišu nasilje, kao što je napr. romska zajednica.“

„Često čujemo konstataciju da je partner dobar otac, samo se povremeno prema ženi ne ponaša lepo. Ne! On nije dobar otac ukoliko maltretira majku deteta!“

Iz ovih konstatacija se postavlja logično pitanje, da li smo mi kao društvo tolerantni prema nasilju. Kako shvatamo nasilje? Kako mediji predstavljaju nasilje?

„Na žalost, naše društvo toleriše nasilje. To je nešto što se shvata kao normalno. Podsetimo se tragedije u Žitištu. Ne samo pojedini stanovnici tog mesta, već su i „stručnjaci“ na određeni način opravdali izvršitelja zločina. Razveli su se, on je razvod teško podneo… Iz tog razloga je morao da ubije toliko ljudi!? To je ogroman problem kada i stručnjaci pronalaze opravdanje za nasilnike.“

Mi kao društvo moramo da reagujemo na nasilje, ne smemo ga tolerisati bez obzira da li je reč o ženama ili o deci. Izlaz postoji. Potrebno je informisati društvo o vrstama pomoći i u pravom trenutku pružiti psihičku podršku, koja je ponekad najbitniji korak u borbi za zaštitu života.

Jasmina Panjik 


Ciklus članaka pod nazivom Nasilje nad ženama je i naša stvar je rezultat projekta koji je finansijski podržao Zavod za ravnopravnost polova.

J. PÁNIKOVÁ
J. PÁNIKOVÁ

JASMINA PANJIK (1984)
Sa redakcijom „Hlas ljudu“ je 2010. godine najpre počela da sarađuje kao spoljna saradnica a kasnije je zaposlena na mestu novinarka – dopisnica. Urednica je online izdanja.
Predmet njenog interesovanja su socijalne teme, odn. problemi marginalizovanih grupa ljudi.
Ujedno je i članica omladinskog časopisa „Vzlet“.
Dobitnica je treće novinarske nagrade nedeljnika „Hlas ljudu“ za 2014. godinu, dok je 2015. godine dobila prvu nagradu.
U oblasti prevođenja sarađuje sa Radio-televizijom Srbije i Radio-televizijom Vojvodine.
Kontakt: panikova@hl.rs