Dvojni jezički identitet – obogaćivanje ili isključivanje iz obe književnosti

Vesna Goldsvorti – Kristina Kovač –  Jana Juranjova / London – Novi Sad – Bratislava

Dve spisateljice – slovačka i srpska – razgovaraju o identitetu, o književnim i kulturnim kontekstima

kk@ Vesna Goldsvorti, rođ. Bjelogrlić, je poznata srpska spisateljica. Na književnu scenu stupila je kao pesnikinja, prve stihove kao i naučne radove objavila je na srpskom jeziku. Od polovine osamdesetih godina prošlog veka živi u Londonu. Doktorirala je na Londonskom univerzitetu. Kao profesorka engleske književnosti i kreativnog pisanja radi na više britanskih univerziteta. Objavila je brojne naučne studije i četiri nagrađivane knjige izvorno napisane na engleskom jeziku koje su prevedene na nekoliko drugih jezika. U aprilu 2015. objavila je svoj prvi roman Gorski. Nakon njegovog izvornog objavljivanja na engleskom, roman se pojavio u izdanjima na srpskom (u prevodu autorke), bugarskom, holandskom, italijanskom, katalonskom, nemačkom i švedskom jeziku.

Jana Juranjova, slovačka prozna autorka, dramski pisac i publicistkinja, poznata je pre svega po osnivanju feminističkog kulturnog, obrazovnog i izdavačkog projekta Aspekt. Od osnivanja 1993. sve do danas, Juranjova je njegova koordinatorka. Napisala je veći broj proznih dela, od kojih je najnovija knjiga Nevybavená záležitosť (Neobavljeni posao, 2013). Pojedina njena dela prevedena su na engleski, nemački, mađarski, slovenački i švedski jezik. Sama prevodi uglavnom sa engleskog jezika.

Početkom juna ove godine, na filmskom festivalu Cinema City novosadska publika je imala priliku da pogleda dokumentarni film u češkoj-slovačkoj koprodukciji pod nazivom Felvidek: između dve zemlje. Autorka filma Vladislava Plančikova u njemu obrađuje temu tzv. razmene stanovništva (u Čehoslovačkoj u periodu 1946-1948). Reč je o suštinski nametnutom ili podsticanom preseljenju pripadnika raznih nacionalnosti posle Drugog svetskog rata. Plančikova u svom filmu konkretno govori o preseljenju Mađara iz Slovačke u Mađarsku i Slovaka iz Mađarske u Slovačku. Sećajući se tog perioda, pripadnici obeju nacionalnosti iz generacije koja je preseljavana razmatraju vlastiti identitet. O svom identitetu u filmu govore ujedno i pripadnici generacije autorke, mladi koji žive na nacionalno mešovitoj teritoriji Južne Slovačke. Lično me je najviše dotakla priča Slovaka preseljenog iz Mađarske u Slovačku, koji se pita šta bi od njega postalo da je ostao u Mađarskoj. Možda bi ostao zemljoradnik ili bi postao zanatlija. Možda bi studirao na mađarskom jeziku i od stekao visoko obrazovanje na mađarskom jeziku. Postao bi čovek koji misli na mađarskom. Na kraju, ovaj sedamdesetogodišnjak kaže da mu je upravo zbog toga drago što su došli u Slovačku, time se njegov identitet razvio drugačije.

Pre nego što počnete jedna drugoj da postavljate pitanja, zamolila bih vas da nam kažete kako vi doživljavate vlastiti identitet? Šta ovaj pojam za vas uopšte predstavlja?

jj@ Moram da priznam da meni lično razmišljanje o identitetu nije naročito blisko. Imala sam trideset tri godine kada je pao totalitarni režim, tako da sam značajan deo života proživela u realnom socijalizmu i Čehoslovačkoj Socijalističkoj Republici. U to vreme, pripadala sam delu onih koji su se, u okviru ograničenih mogućnosti i naročito u privatnoj sferi, ograđivali od režima. To je bio dosta nejasan „identitet“, nekakav masovni. Iz njega su onda početkom 90. godina izronili različiti identiteti – vrlo često obojeni negativno i sa mržnjom. Identiteti su naprosto nicali kao i razmišljanja o njima. Za mene u to vreme nije bilo važno baviti se sopstvenim identitetom; radovala sam se što konačno mogu da radim to što hoću: pisati, objavljivati, organizovati, komunicirati, putovati. Ni u okvirima feminističke organizacije nisam posebno određivala svoj identitet. Od samog početka razmišljali smo naime o mnogim veoma različitim feminizmima. A kakav identitet ili identitete su mi pripisivali drugi, ne želim da znam. Ako je meni nešto bilo zanimljivo, onda je to raznolikost identiteta i podrivačko razmišljanje o njima. Pri prevodu Tri gvineje Virdžinije Vulf, na primer, rado sam se poistovetila sa njenom tvrdnjom – parafraziram – da žene nemaju domovinu, jer su atributi moći u veze sa ovim pojmom bezobrazno i neukusno patrijarhalni i često militantni. Do danas ovo deluje veoma oslobađajuće. Mogla bih da se okitim raznim nalepnicama-identitetima: heteroseksualna žena koja se solidariše sa lezbijkama, feministkinja, katolkinja koja kritikuje mnoge oblike katoličke hijerahije, majka koja nije rađala i sl. (Ako bih sve to istovremeno navukla na sebe, izgledala bih kao maškara na pokladama.) Svi veći sistemi – kako naroda tako i crkava – ali i očekivanja u vezi sa polnom pripadnošću, teraju me cenrifugalnom silom na marginu. Uostalom, već sam u nekim godinama kad već dugo nisam mlada i iz srednjih godina se pomeram prema identitetu – žene koja stari, što znači koja je sve manje vidljiva. Moj identitet dakle? Možda –ipak nerado razmišljam o sopstvenom identitetu.

vg@ Napisala sam četiri vrlo prevođene knjige u kojima je pitanje identiteta jedna od središnjih, ako ne i centralna tema. Pritom se u svakoj od njih ovo pitanje postavlja drugačije. Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte govori o kolektivnom, balkanskom identitetu – kako se na Balkan gledalo spolja u stotinama knjiga i filmova, i kako taj „pogled spolja“ utiče na politiku pa dalje i na sudbine ljudi: na prirodu političkih i vojnih intervencija, na razloge zbog kojih se neki delovi Balkana primaju u evropsko društvo brže a neki sporije, itd.

Černobiljske jagode su mnogo ličnije: pokušaj da se kroz knjigu sećanja odgovori na pitanje „ko sam ja“ u trenutku kada sam, bolujući od raka, mislila da neću dočekati da priču o sebi ispričam svom tada dvogodišnjem sinu. Solunski anđeo je zbirka pesama o putovanjima i stranstvovanju i jedina knjiga koju sam pisala dvojezično – na neki način i prevođenje sebe na engleski jezik u stihu, toj najtežoj književnoj formi. Pravila sam povodom te zbirke čitav jednosatni program za Bi-Bi-Si o tome kako jezik određuje naš identitet, kako smo u različitim jezicima donekle različite osobe, teško je sve to sažeti. Konačno, Gorski je roman o životu istočnih Evropljana u Londonu, o stranstvovanju i nepripadanju u ovom našem globalnom svetu. Moj pripovedač, Nikola, koristi reč vetrovalj, „kotrljajuća trava“ da opiše svoj život u egzilu, a svaki od glavnih junaka Gorskog nudi jedan različit model seoba, nostalgije i njenog odsustva.

Zbog prirode književnog delovanja najčešće mi se pitanje identiteta postavlja u kontekstu nacionalnog i etničkog. Ja sam Srpkinja koja piše na engleskom i živi u Londonu već trideset godina, pa mi se tako desi da u rodni Beograd dođem da otvorim Sajam knjiga kao britanska književnica a da me istovremeno u Britaniji svrstavaju u srpske pisce, verovatno da bih književne skupove i publikacije učinila šarenijim, znači istok na zapadu i zapad na istoku. Mene to dovostruko pripadanje zabavlja i raduje, ne predstavlja mi veliki problem, mada sam svesna da me na neki način izdvaja iz obe književnosti kao „stranca“. Sa druge strane, svesna sam i da je za moju ličnu sudbinu – i odluke koje sam morala da donosim – verovatno presudnije to što sam žena. Među britanskim profesorima univerziteta – a to je takođe profesija kojoj pripadam – i dalje je mnogo manje žena nego muškaraca. Taj broj bi bio još porazniji kada bi se uporedili brojevi očeva i majki. Ne zato što ženama bilo ko stoji na putu, već zato što je njihov put objektivno i dalje teži.

Gđo Juranjova, dopala mi se Vaša ideja identiteta kao etikete/nalepnice – način da se postigne vidljivost – i kontrast sa idejom starenja, posebno ženskog starenja – kao postepenog nestanka vidljivosti. Da li je bavljenje pisanjem želja za vidljivošću ili…? Kako se i da li se razlozi zbog koji pišemo menjaju s godinama?

jj@ Izgleda da su naše polazne tačke dosta različite, što je vrlo interesantno. Kada je reč o razmišljanju o identitetu, moja situacija je za razliku od Vaše manje eksponirana – nisam napustila zemlju u kojoj sam se rodila; u nekim periodima sam odlazila i boravila drugde, ali uvek sam se vraćala i bila sam ukorenjena u Slovačkoj. Ako sam uopšte bila prinuđena da razmišljam o identitetu i definišem ga, nisam o njemu razmišljala kao osoba koja je otišla iz svoje sredine i koja se neizbežno mora baviti temom prihvatanja/neprihvatanja, tuđine, blizine, jezika i sl. Ipak, u periodu nakon pada totalitarnog režima, kada su se rasplinule iluzije, za mene je bila značajnija tema unutrašnjeg stranstvovanja, unutrašnje emigracije. Uprkos tome što je sve ono što sam radila u životu: pisanje – uključujući publicistički rad, prevođenje, uređivanje, usmereno ka vlastitoj zajednici, ali ipak izrazito kritičko u odnosu na tu zajednicu koja je vrlo mala i zatvorena, često sam se, i u dužim vremenskim periodima, osećala kao strankinja u sopstvenoj kući. Moj odgovor sa „etiketama“ možda pomalo jeste na silu prilagođen istini, ali to ima veze sa onim o čemu sam upravo govorila. Mogla bih da izdvojim različite aspekte vlastitog identiteta u različitim sredinama, ali znam da me vrlo često „etiketiraju“ drugi i to spolja, i vrlo često onako kako meni ne odgovara. Štaviše, moje neraspoloženje da razmišljam o identitetu zaista ima veze sa diskusijama na ovu temu, uglavnom iz devedesetih godina 20. veka, vrlo često jalovih u slovačkom komunističkom društvu koje naravno nije bilo veoma voljno da prihvati druge identitete osim svog sopstvenog.

U svojim knjigama Brižnice, Živela sam sa Hvjezdoslavom i u pozorišnom komadu Zdele srebrne, posude odlične bavim se istorijom našeg geopolitičkog prostora, narodnim mitom, lažnim vrednovanjem sebe, time kako se ljudi na ovom prostoru idealizuju, kako idealizuju svoju istoriju, kako sebe sažaljevaju i kako se prema vlastitoj prošlosti i sadašnjosti odnose apsolutno bez ikakve refleksije. Simptomatično je i to što ova dela, kao uostalom i dela drugih autora i autorki sa sličnim namerama, da li iz oblasti istoriografije, književnog stvaralaštva ili drugih grana savremene umetnosti, nisu po pravilu izazvala nikakvu diskusiju u slovačkom društvu.

Pisanje je za mene svakako i ispunjenje želje za vidljivošću. Mislim da to važi za sve one (muškarce i žene) koji se eksponiraju na neki način. Potrebno je ipak razlikovati između egzibicionizma i želje da se nešto javno iskaže, nešto iza čega stojim i što može ali ne mora da bude prihvaćeno. Mislim da je želja za vidljivošću među nama – književnicama i književnicima – malo priznata. Nije reč o promocijama knjiga, besedama i sličnim javnim nastupima, već o uticaju na diskurs, mišljenje. Samo što je u današnje vreme poplave titula ovo očigledno moguće samo do određene, vrlo male mere.

Drugi deo Vašeg pitanja – da, mislim da žene koje stare postaju nevidljive za svoju okolinu. To je zbog toga što okolina od žena zahteva seksualnu eksponiranost, a to u ovim godinama može biti problematično, pa i smešno. Još uvek važi da su žene seksualni objekti, ali to u starosti nije sasvim moguće. Ako neka žena i krene ovim putem vrlo je ranjiva, često izvrgnuta podsmehu. Pa ženama se podsmeva upravo zbog onog šta se od njih najviše zahteva: seksualna privlačnost i briga koja ima veze sa majčinskom ulogom. S druge strane, nevidljivost može biti i prednost, jer može biti oslobađajuća. Ovde sam još uvek u fazi istraživanja, kao što postepeno ulazim u ovo razdoblje života.

Ne znam da li se menja razlog zašto pišem. Mislim da se ni ne menja. Rekla bih da se menja količina energije kojom još uvek raspolažem, kao i način na koji njome baratam. U mladosti sam je rasipala, sada štedim i trudim se da je nekako sačuvam.

Mene jako zanima kako na Vaš identitet Vesne Goldsvorti, kao i na razmišljanje o ovom identitetu, utiče Vaš rad sa jezikom, pošto ste sami rekli da ste pesničku zbirku Solunski anđeo napisali dvojezično i da sebe doživljavate kao Srpkinju koja piše na engleskom i živi u Velikoj Britaniji. Ova situacija je vrlo zanimljiva, u slovačkoj književnosti je tematizira Irena Brežna – slovačka autorka koja živi u Švajcarskoj, piše na nemačkom i prevođena je na slovački, ili u češkoj sredini naročito Ljibuše Monikova koja piše na nemačkom, ali i druge autorke. Ta međa između jezika i kultura vrlo je zanimljiva. Da li u svojim delima tematizujete i ovaj problem? Odnosno – niste li „strankinja“ u engleskom jeziku? Mislim da to može biti vrlo podsticajno, kada npr. struktura slovenskog jezika prodre u strukturu germanskog jezika i obrnuto. Štaviše, to je tema koja će biti sve aktuelnija, pošto smo u sadašnjem trenutku svedoci toga kako hiljade ljudi napuštaju svoje otadžbine i odlaze u zemlje sa potpuno drugom kulturom, jezikom, religijom itd.

vg@ Ta tema je mislim jedna od dominantih tema današnjice – sama srž sve veće kompleksnosti pitanja identiteta. Paradoks raspada bivše Jugoslavije, pa i Čekoslovačke, jeste da su se u potrazi za „autentičnošću“ stvarale države na osnovu ideje identiteta koja se već tada pokazivala neodrživom, ta ideja nacije u kojoj su jezik, etnos i vera krugovi koji se poklapaju, devetnaestovekovna ideja čiji rok tranjanja prolazi ne zato što se meni ne dopada nego zato što je podložna svim pritiscima koje opisujete, a pritom paradoksalno i sama sebe donekle ukida ulaskom u Evropu.

Meni se čini, odnosno, ne čini mi se, nego iz iskustva znam da kada mislimo na nekom jeziku, taj jezik do neke mere misli i nas. Oni koji misle samo na jednom jeziku toga ne mogu biti svesni – to je kao da im opisujete neki parapsihološki doživljaj, mogu da vam veruju ili ne veruju, da pomisle da ste pomereni. Ta „pomerenost“ je možda i bukvalna (smeh). Naime svaki jezik predstavlja sumu jednog pogleda na svet, jednu civilizaciju, iste reči imaju drugo značenje, drugačiji sadržaj onog sosirovskog znaka. Od očiglednog: da ćete mesec zamišljati drugačije ako je u vašem jeziku ženskog roda, do manje očiglednog – da ćete teško zapaziti ono zašta u vašem jeziku ne postoji reč – ili najmanje očiglednog, da iste, čak i najobičnije reči znače nešto malo drugačije u svakom jeziku, iako se velikim delom poklapaju. Da biste saznali šta stvarno znači reč kuća ili reč majka na engleskom a šta na srpskom potrebne su decenije života u obe kulture.

U tom smislu pisanje na engleskom obogatilo je moj način razmišljanja ali sam i ja proširila već i onako širok engleski jezik dodajući mu jedan specifičan glas, taj odjek srpskog koji nije samo strukturalan i gramatički, iako je i to, nego je i logički. Engleski je možda u tom smislu najpolifoničniji jezik koji postoji jer su se u njemu nataložili toliki različiti glasovi. Postanete postepeno svesni da jednostavno ima više reči nego slovenski jezici: taj je osećaj prostora gotovo nemoguće opisati. Ali bile su mi potrebne decenije da naučim da se slobodno krećem u tom prostoru pa sam sigurno napisala manje nego što su napisale moje kolege sa kojima sam u Beogradu počinjala da pišem na srpskom. To možda jeste a možda i nije šteta: svet ima dovoljno knjiga i bez mojih. Svesna sam i onoga što mi nedostaje kad pišem na engleskom, ta mogućnost stalnog modifikovanja reči iznutra – recimo kod glagolskih vidova ili kod deminutiva – koja je svojstvena slovenskim jezicima, to engleski jednostavno nema – neko srdašce koje ne skoči nego poskakuje (smeh).

Prevođenje onoga što pišem sa jednog na drugi jezik zato mi je teže nego istovremeno pisanje – translingvalno pisanje. Kada prevodim velika je muka dostignuti original ili dati sebi slobodu da iznova stvarate ono što se ne da prevesti, a kada istovremeno pišem na oba radim u zoni poklapanja. To je moguće sa poezijom, kratkom formom, ne bih se još usudila da tako eksperimentišem sa romanom.

Meni se čini recimo da je moj srpski mnogo manje podložan teroru anglicizama, da ne kažem mnogo čistiji, nego što bi bio da ne pišem i na engleskom. Isto tako, kada sarađujem sa prevodiocima svesnija sam problema na koje nailaze. Recimo ove godine sam radila sa desetak prevodilaca Gorskog u svim krajevima sveta i često sam na njihova pitanja odgovarala iz iskustva sopstvenog srpskog prevoda tog romana, na način na koji britanski pisac ne bi mogao da im pomogne. Najjednostavniji primer: koji likovi govore jedno drugom ti a koji vi, i u kom trenutku prelaze sa vi na ti, morala sam da odlučim za srpski prevod, u engleskom se to pitanje nije postavljalo.

A kako Vi na sva ta pitanja gledate „iznutra“? Da li se slovački jezik mnogo promenio u odnosu na onaj koji ste prvo progovorili i koji ste učili u školi? Kakva su vaša iskustva sa prevodiocima?

jj@ U situacijama kada sretnem ljude koji su slovački naučili kao strani jezik, a kojih je nažalost vrlo malo, postajem svesna toga koliki je to doprinos za jezik kada ga uče stranci. Baš kao što ste i Vi naveli, oni u jezik, koji koriste kao naučeni, unose konstrukcije iz svog izvornog jezika, što može biti vrlo zanimljiva izrazitost, proširenje za izražavanje različitih nijansi. To se sa slovačkim jezikom dešava u zaista minimalnoj meri, jer se zatvaramo pred drugima, neljubazno prihvatamo strance, pa na kraju i u današnjoj situaciji, kada hiljade ljudi beže iz kuća porušenih ratom, mi na sve moguće načine pokazujemo da ih zapravo ne želimo u Slovačkoj, oni i tako idu tamo „gde je bolje“ u Nemačku i sl. Tako propuštamo šansu koja nam se nudi, a koja bi za nas mogla biti izuzetna prilika da izađemo iz „tradicionalne“ provincijalnosti. Zasad iz ove provincijalnosti iskoračuju samo pojedinci koji odlaze iz Slovačke. U slučaju da se vrate, oni do određene mere utiču na svoju okolinu, ali mi se zatvaramo pred tim da budemo viđeni i doživljeni tuđim očima i kroz tuđe iskustvo. Slovački jezik, dakle, ne prihvata podsticaje koji dolaze od korisnika slovačkog kao drugog, stranog jezika, a ako ih i prihvati, onda je to u minimalnoj meri. Paradoksalno, mi, korisnice i korisnici slovačkog kao maternjeg jezika, unosimo u njega strane uticaje. To je donekle i shvatljivo i nužno, to se verovatno dešava u svim jezicima, jer živimo u dobu izrazito intenzivnog razvoja različitih, pre svega, komunikacionih tehnologija. U tom smislu veliki broj međunarodnih termina prelazi po automatizmu uglavnom iz engleskog. Međutim, neki termini i izrazi, koje naročito žurnalistika preuzima automatski, jesu sasvim suvišni i mogu se vrlo lako nadomestiti slovačkim koji su već dugo u upotrebi. Posmatram ovo kao prelaznu pojavu koja će možda dovesti do veće kreativnosti u jeziku, ali u savremenom trenutku ima u velikoj meri veze i sa osiromašivanjem jezika. Uprkos svojoj mladosti, slovački je izgradio posebno mnogo leksičkih slojeva, samo što površinska upotreba jedino onog sloja koji je najviše „pri ruci“ svodi jezik u jednu ravan. Štaviše, mlađa generacija ne razume mnoge reči koje su prema rečniku relativno frekventne. Ovo posebno važi za jezik u medijima i u raznim televizijskim šou-programima. Naravno, književnost ima na raspolaganju druge mogućnosti koje i koristi ukoliko se bavi ovim svođenjem jezika u jednu ravan. Ona ima instrumente da ovaj problem prikaže i kroz izvesnu grotesku, da bi dakako pokazala svoje promišljanje o njemu.

Naravno, slovački se premenio u velikoj meri, ali pošto ovde živim već decenijama, nemam potrebnu distancu, ne vidim ovaj problem toliko spolja. Susrećem se sa njime naročito onda kada uređujem vlastite tekstove – autorske ili prevode, pa i tekstove drugih, koji su nastali pre dvadesetak godina. Onda je ta razlika vrlo očigledna. Ali, upravo mi nedostaje taj pogled spolja, da bih i iz određene distance mogla da promišljam o njemu.

Na jezike koje govorim nije prevedeno mnogo od mojih knjiga. Pozorišni komad Rijaliti snova (slov. Reality snov) o odnosima između majke koja stari i njenih odraslih kćeri preveden je na ruski, roman Živela sam sa Hvjezdoslavom – roman o supruzi pesnika koji se notorno i u čitankama smatra za najznačajnijeg slovačkog pesnika na engleski. Mogla sam da ocenim ova dva prevoda, a sa prevodilicama sam i sarađivala. Ipak, saradnja je s moje strane bila minimalna jer su oba prevoda bila vrlo kompetentna.

Nisam u stanju da kontrolišem ostale jezike – mađarski, nemački i druge, tako da to moram prepustiti samim prevodiocima i čitaocima.

Ipak, pošto sama prevodim, uglavnom s engleskog, znam koliko razne igre reči i druge specifičnosti datog jezika mogu da namuče prevodilicu. Iz ovog aspekta je za mene bio najzanimljiviji tekst kineske spisateljice Sjaolu Guo Kinesko-engleski rečnik za ljubavnike (naziv srpskog prevoda, objavio Mono i Manjana 2008, s engleskog prevela Mina Ilić; u prevodu Jane Juranjove naziv romana glasi Džepni rečnik za zaljubljene, prim. K.K.). Roman govori o ženi koja iz Kine dolazi u London sa vrlo malim znanjem engleskog i koja postepeno sve bolje i bolje vlada jezikom. Predočiti u slovačkom problem koji Kineskinja ima s engleskim bio je veliki rebus, ali mi je rad pričinjavao zadovoljstvo i to je bila prava prevodilačka poslastica.

kk@ U razgovoru, čija je polazna tačka bio identitet, govorile ste o vlastitom shvatanju ovog pojma, o vašem književnom stvaralaštvu, jeziku i stranim jezicima, i o prevođenju. Na kraju, htela bih da podsetim na poznati iskaz Marsela Dišana, jednog od najznačajnijih likovnih umetnika 20. veka – parafraziram, umetničko delo nije kompletno bez percepcije posmatrača. Do koje mere vam se čini da ovaj iskaz važi i za književna dela?

jj@ Ova tvrdnja važi za sva umetnička dela, pošto s izuzetkom pozorišta i performansa oni koji stvaraju jesu samo u ograničenoj meri u fizičkom kontaktu sa onima koji gledaju, slušaju, čitaju itd. U tom smislu je svaka vrsta umetnosti iskorak u tamu, ako naravno ne govorimo o komercijalnoj umetnosti koja je često sračunata na efekat i pretpostavlja dobro osvetljenu pozornicu i publiku koja tapše. Zakoračivati u tamu je uzbudljivo, naravno i riskantno, a ponekad i frustrirajuće. Ali s tim se mora računati.

vg@ Mnogo mi se dopada definicija umetnosti kao iskoraka u tamu. To svakako važi i za književna dela. Meni je sasvim jasno da Gorski nije samo jedan roman već najmanje dvanaest – koliko do sada ima prevoda i izdanja – ili možda dvestotine i nešto hiljada, koliko je do sada imao čitalaca. U Srbiji mi je postavljano dosta pitanja o „izgubljenoj generaciji“ 1990-ih kojoj pripada Nikola, moj narator, koji iz Beograda beži početkom tih nesrećnih ratova: meni je bila važna paralela sa izgubljenom generacijom Hemingveja i Ficdžeralda. U Britaniji je tema bila dolazak Rusa u London. Iz Amerike, gde knjiga upravo izlazi, stižu mi već glasovi o tome kako je bila potrebna ogromna hrabrost da se upusti u osavremenjivanje Velikog Getsbija. Te „hrabrosti“ ja nisam bila previše svesna dok sam pisala, pa je možda u pitanju i ludost (smeh), svakako hibris. Pritom pitanja koja su mene opsedala – recimo odnos Gorskog sa Romanom o Londonu, ili mogućnost da se u ovo doba postmoderne ironije napiše ljubavna priča sa ozbiljnim književnim ambicijama – kao da se čine manje važna. Ali, kako kaže gđa Juranjova, s tim se mora računati.

kk@ Gđo Juranjova, moram da priznam da je ovaj razgovor uticao na moju percepciju Vašeg romana Neobavljeni posao. Pre ovog razgovora doživljavala sam Vašu pripovedačicu kao „ženu u izvesnim godinama“, sada se pretvorila u „ženu koja stari“.

Sada bih se vratila Vašoj izdavačkoj delatnosti. U okviru Edicije knjiga organizacije ASPEKT objavili ste od 1996. godine brojna prozna dela, kako slovačkih autorki i autora tako i prevedena, zatim stručnu literaturu i knjige za decu i odrasle. Lično donekle pratim Vašu izdavačku delatnost i vrlo sam ponosna na vlastiti primerak feminističkog kulturnog časopisa Aspekt – između ostalih – broj 1, godina 1995, tematski posvećenog pisanju žena. Stoga bih Vas upitala kakav je uticaj u toku ovih 20 godina Edicija knjiga ASPEKTA imala, kako je promenila – namerno ne koristim reč „identitet“ – slovačke čitateljke i čitatelje?

jj@ Odgovor na ovo pitanje ima donekle veze sa onim na prethodno. S jedne strane, čitanje je intimna stvar. S druge strane, potražnja se može i izazvati, i to ne samo u komercijalnoj sferi. Potražnju za kvalitetnom književnošću koju su napisale žene, koja prikazuje specifično žensko iskustvo, s jedne strane smo do određene mere izazvale našom edicijom, do određene mere je zadovoljile i zadovoljavamo je i stimulišemo i druge izdavačke kuće. Naravno da naša izdavačka delatnost nije nastala ni iz čega. Već objavljivanjem prve knjige 1996. godine, zbirkom priča slovačke autorke koja je emigrirala u Kanadu 1968. godine Jaroslave Blaškove, ukazali smo na pravac u kojem ćemo se profilisati. Bilo nam je drago da baš njoj možemo dati šansu. Tokom rada na ediciji otkrivale smo nove, mlade autorke, ali smo se istovremeno vraćale i korenima – objavljivale smo antologije autorki s preloma 19. i 20. veka. Iznutra mi je vrlo teško vrednovati poziciju ASPEKTA, ali je ipak sigurno da je ASPEKT sastavni deo slovačke kulturne zajednice. Danas se situacija promenila i ne možemo da kažemo da se kvalitetna književnost koju pišu žene objavljuje prvenstveno kod nas, objavljuje se u mnogim izdavačkim kućama. I to je sjajno.

kk@ Gđo Goldsvorti, samo bih kratko spomenula da je Vaš iskaz da roman Gorski, odnosno njegovi glavni junaci nude različite modele seoba, uticao na mene u smislu da razmišljam više o romanu iz ovog aspekta i da se u potpunosti složim sa Vama. Mada, ponekad se pitam da li bi na srpskom zvučao drugačije da ga je prevodio neko drugi?! Slažem sa i sa Vašom tvrdnjom da smo u različitim jezicima donekle različite osobe, to mi je poznato iz vlastitog iskustva.

Koliko sam upućena, Vi često predstavljate svoje knjige javnim čitanjima u zemljama nemačkog govornog područja. Osim pitanja o odnosu pisca tj. književnog dela i čitaoca, na kraju razgovora pitala bih Vas da li ste na osnovu ovih „književnih“ boravaka u zemljama nemačkog govornog područja iz komunikacije sa Vašim tamošnjim čitaocima uspeli da steknete utisak kakav identitet ima Vesna Goldsvorti na nemačkom, odnosno u čemu se ovaj identitet razlikuje od onog koji ste pokušali da nam približite u ovom razgovoru?

vg@ Na prvi deo Vašeg pitanja samo da kažem da bi Gorski svakako zvučao drugačije da ga je prevodio neko drugi, to je pitanje glasa a ne (samo) kvaliteta prevoda – kao kad jednu istu kompoziciju svira filharmonijski i džez orkestar. Ja sam toga vrlo svesna kada biram prevode ruskih pisaca na engleski za svoju nastavu na univerzitetu. A posebno sam bila svesna toga kada sam čitala prevod svoje memoarske proze, Černobiljskih jagoda, na srpski: nisam imala vremena ni želje da to prevodim sama, bojala sam se da bih ako i počnem osetila potrebu da napišem jednu sasvim novu knjigu, jer srpskoj publici je trebalo objasniti stvari koje su Englezima očigledne, i obrnuto. Pa opet, kada čitam prevod, kao da ne govorim ja, što ne kaže ništa o kvalitetu, već o individualnoj boji glasa koja se sastoji od akumulacije svakog pojedinačnog sinonima koji biramo.

Zanimljivo je da su Černobiljske jagode bile više čitane u Nemačkoj – četrnaest izdanja za godinu dana – nego i u Britaniji i u Srbiji, mojim kućama, iako su i tu bile dosta čitane. Ko zna kako da objasnim interesovanje Nemaca za tu knjigu – možda veća blizina našem svetu – koja je u istoriji često bivala i pogubna. Ipak mi se čini da je u pitanju nešto jednostavnije. Knjiga je izašla 2005. i dosta Nemaca mi je govorilo – konačno jedna „normalna“ knjiga o prostoru bivše Jugoslavije. Svima su već bile dosadile priče o ratu. Ja sam od rata bežala iz suprotnog pravca, misleći da nemam nikakvo pravo da prodajem svoju životnu priču na osnovu tuđe nesreće, ali smo se nekako našli na istoj tački.

U Nemačku putujem vrlo često i tamo se osećam kao kod kuće, ponekad i više nego kod kuće. Da objasnim: ima jedan kraj u Berlinu pored jezera Šlahtenze koji više liči na Dedinje, kraj Beograda u kome sam odrasla, nego samo Dedinje danas. Iste bašte, isti pločnici, iste kuće iz dvadesetih i tridesetih (samo što na njima ne piše, ćirilicom, Vila Milica ili Vila Nada!), koje, i kada su raskošno građene, nekako ne galame, ne reklamiraju rasipanje novca. Tamo odsedam kada sam u Berlinu i često mi se desi, kada se budim, da mislim da sam u Beogradu: možda zbog zvuka automobilskih guma na kaldrmi kakve više nema ni u Londonu ni na Dedinju, a kojom je bila popločana moja ulica. Nemci to samo napola shvataju, tu ideju da me Nemačka podseća na Srbiju. A opet, ni u Beogradu nije drugačije: dolazim iz porodice frankofila koji bi rado čuli da ih Beograd podseća na Pariz, i koji o Berlinu misle kao o nekakvom sumornom gradu. Taj kulturni uticaj Nemačke i Austrije zakopan je s Prvim svetskim ratom, sasvim razumljivo. A bio je jak. I tu ostajem između kultura.

Serijal tekstova pod zajedničkim nazivom Novi život i identitet predstavlja cilj mesečnika za književnost ikulturu vojvođanskih Slovaka Novi život da vrednuje kulturološku i psihološko-socijalnu kategoriju, ili pojam identiteta kroz razgovor između dva značajna pisaca, ili spisateljica iz Slovačke i iz Srbije.