Identitet je ono što se piše između redova

UGLJEŠA ŠAJTINAC @ ZDENKA VALENT BELIĆ @ JURAJ ŠEBESTA / Zrenjanin – Novi Sad – Bratislava

zvb@ Identitet – to nije samo ono što jesmo,  često nam identitet određuje upravo ono šta odbijamo da budemo. Insistiranje na tačnom određivanju našeg identiteta može da bude uznemiravajuće. Dešava se, recimo, da umetnici u težnji da budu drugačiji i različiti, odbijaju da tačno definišu sopstveni identitet, odbijaju da se svrstaju, čak odbijaju da govore o vidljivom stvarnom svetu kao o jedinom obliku identiteta, jer to doživljavaju kao ograničavanje sebe i sopstvenog kreativnog potencijala. Međutim, ono što je u nama govori samo o sebi.

Takva su bila i dvojica naših sagovornika, kojima smo se obratili sa predlogom da razgovaramo na ovu temu. To je dvojac koji veruje da se unutrašnji kreativni potencijal stalno razvija i to u skladu sa impulsima koji dolaze spolja. Ujedno su svesni, da ono što jesmo, je u nama  i onda, kada ne želimo da to priznamo. Samim tim identitet govori o nama i tada, kada ćutimo. Identitet funkioniše slično kao umetnost –  ono bitno je uvek između redova.

usajtinac@ Moglo bi i samo bekstvo od identiteta postati građa za identitet, zar ne? Kada govorimo o identitetu još uvek se previše držimo stvarnosti, to ne valja. Stvarnost je ružna, glupa. Ljudi su saterani u red u kojem se čeka da odrastu. Odrastanje samo po sebi ne mora nužno da znači zrelost. Zrelost, opet, ne mora da liči na ples mrtvaca. Katastrofa se dešava onog časa kada čovek sahrani sve važno iz svog detinjstva i odrastanja. Čitav ljudski rod je jedno veliko stablo koje se njiše na vetru. U krošnjama se legu ptići propasti. Mikroorganizmi sa drugog kraja tog lanca propasti završiće posao. Dobro, gde sam ja u svemu tome? Imam neki osećaj da moj identitet otkucava u ritmu pokreta nožica glodara i antena tvrdokrilaca što se legu ispod kore. Jezik kojim pišem i govorim samo je jedan od stotinu škrguta koji služe lakšem razumevanju. Suština razumevanja je krajnje sporna. Stvarnost je napala i polje jezika?! Pisci se na međunarodnim susretima sporazumevaju na engleskom. Pišu na maternjem. Razmišljaju u slikama, barem se nadam. Jeste moj srpski jezik deo mog identiteta. Kažem moj srpski jezik. U početku maternji, dakle, ne moj. Od maternjeg sve počinje, ali, često na tome i završava. To je jadno. Sopstveni jezik se ne neguje tako što se neguje ,,maternji’’ jezik već tako što se taj isti ,,maternji’’ grabi, proždire, ubrizgava, ispija sve dok ne postane nedovoljan. Tek tada nastaje sopstveni jezik. Ima kompletnih jezičkih idiota koji ne umeju da se služe jezikom, iako im je on ,,maternji’’. Interesantno, identitet se dalje gradi, kroz jezik, pre obnavlja nego gradi – nalik obnavljanju ćelija! Ne znam da li Vam se ikada desilo da čitajući poeziju u prevodu osetite klimatsku strukturu prostora iz kojeg nam pesnik piše. Otprilike, kao kada bi samo na osnovu slike mogao da stavim ,,ruku na panj’’ da je napisana ne na Visokim već upravo na Niskim Tatrama! To je moćno. Ali, ne na onaj okultistički, odvratni način. Naprotiv, više je nalik živom svedočenju o postojanju anđela koji nose rukopise ispod krila. I onda se nešto poput paperja pronalazi između stranica literature nazovi ,,dalekih i stranih jezika’’. Proklet bio ako to nije pravi identitet! To je jedino što mogu da Vam ponudim, ničeg sličnog u mojoj laboratoriji nema i to ne samo za sada, već, ja neću, odbijam da dalje tražim, mućkam i presipam po retortama. Ona čitalačka radost prepoznavanja, onaj mimetički žig, to zloupotrebljeno antičko suvo zlato je jedini važan elemenat. Kako, uopšte, objasniti činjenicu da Šekspir baš i nije toliko omiljen u Engleskoj. Jasna stvar, on je bio veliki čitalac strane literature. Jesam ja i srpski, južnoslovenski, panonski, mitelojropejski, evropski i svetski pisac, ali to je samo natpis na deklaraciji proizvoda. Voleo bih da me neko bez ikakvih informacija o mom poreklu s dobrim posledicama po samog sebe čita u, recimo, Sijamu. Da me otkrije ko Indiju! Da se sav zamaže mnome ko nekad prvi Evropljanin koji je navalio na plod mangoa! I da mi identitet u svom malom, ličnom, najvećem od svih svetova.

jsebesta@ Danas mi, Evropljani, bez uzbuđenja žvaćemo sasušeni mango upakovan u celofan (ja ga baš volim) a ni ne znamo odakle je. Neko možda misli da se mango gaji u Slovačkoj ili Srbiji. Ali i to će uskoro biti istina: ovog leta u našem dvorištu u Bratislavi, u običnom dvorištu usred bučnog grada, gde sunce sija samo kao odraz svetla na prozorima – su sazrele smokve. Za deset godina, koliko ovde živim, ovo je prvi put. Obično su plodovi ostali mali, nisu sazreli. Nisam otkrio razliku u ukusu u poređenju sa onima iz Sredozemlja. Znam više ljudi koji ovde u baštama imaju kivi.

Sve se menja, mi se menjamo a razvija se i narodni kulturni identitet, ukoliko se to tako može nazvati. Mlad autor očas postane senior. Ovde u Bratislavi je svako ko ima preko pedest. Barem je tako prema smernicama uprave. I dok ja ovde starim, naše društvo i dalje ostaje u nekoj fazi puberteta a kultura (ne samo narodna) ga ne zanima naročito. Ostaje samo velika nada da će jednom biti bolje. Mada nas ovde više neće biti.

U Slovačkoj postoji jaka kultura nadanja. Mi ne živimo bog zna kako, ali naša deca će sigurno živeti bolje. Ako to slučajno ne uspe, njihova deca će već sto posto biti ravnopravni građani razvijene Evrope. Svi će čitati slovačku književnost a i srpski autori će se objavljivati u tiražu od desetinama hiljada.

Paradoksalno, zaista sve ide u tom pravcu. Za neko vreme, verujem manje od sto godina, ljudi će u Evropi zaista uživati. Radiće samo mašine. Na će kraju će nam ostati jedino kultura kao oblast kojom se možemo baviti. Čitaj, molim te, između redova.

usajtinac@ Internet je u današnje vreme važan izvor za stvaranje naših pojedinačnih ili grupnih portreta. Drago mi je za smokve, siguran sam da će dostići sočnost i slatkoću, verujem. Vidiš, ti si iz Bratislave. Nisam bio u tom gradu više od dvadeset godina. Poslednji put, čini mi se 1985. godine, tad sam imao četrnaest. Moji roditelji su čudni ljudi, avanturistički nastrojeni i moja sestra i ja smo kao posledicu toga imali letovanja u Slovačkoj (mislim da je to tada bila Čehoslovačka socijalistička republika). Nije bilo skupo, imali smo svoj automobil, keva je vozila, ćale se uvek grozio volana. Uvek bismo barem jedan vikend proveli u Bratislavi. Spavali smo u gostionici na stadionu „Rapida“. Tamo sam prvi put u životu doručkovao omlet sa graškom i mnogo mi se dopalo. Išli smo na Bratislavsku tvrđavu, na Dunavskom keju je bila tog leta sjajna atrakcija – lavirint krivih ogledala. To sam tada prvi put video. Ulazili smo i kidali se od smeha dok su nam se tela i lica krivila u odrazima. U Bratislavi sam prvi put video kako spolja izgleda stan u zgradi u kojem je eksplodirao plin. Da, leti je baš znalo da bude toplo. Mnogo sam voleo ta suluda putovanja mojih roditelja. Dok su drugi išli na more, u Grčku ili na Jadran, ili već dalje, mi smo cunjali po Srednjoj Evropi. Donosili smo čudne suvenire, drvene sekirice sa Tatra, vafle iz Marjanskih Laznji, štapove za hokej kupljene u ,,Kotvi’’, u Pragu. Te godine su svakako trajno odredile moj identitet. Ovo što kažeš, za lepu budućnost Evrope, ja o tome ništa ne znam. Pitao si me i za optimizam u Srbiji, pominjao vreme uživanja za buduće Evropljane. Ništa ne znam o tome i ni u šta nisam siguran. Neće nas čitati u desetinama hiljada, eto, to sam siguran. Beznadežnost je postala obeležje dobrih ljudi, eto, to je moj utisak. Zlikovci su puni. Ono za robote već se dešava. Ipak, želim ti da tvoja ruka bude brža od robotske onog časa kad smokve budu najslađe!

@jsebesta Zanimljivo je to što pričaš o svojim roditeljima, moji su takođe imali zanimljive ideje. Prvi put sam bio u Jugoslaviji sličnim povodom – ne na moru, kako su ljudi odlazili, nego u Beogradu, u pionirskom kampu, u klasičnim bungalovima od šper ploča. Bilo je to veoma vruće leto i hodali smo užarnim gradom prilično daleko na kupalište. Tada mi je bilo dvanaest godina, a bio je međunarodni kamp, kde sam se zahvaljujući ruskom jeziku zbližio sa jednom Ukrajinkom. Nakon toga sam u Beogradu bio tek pre osam godina i bilo je čarobno. Imate veoma dobru kuhinju i verovatno najbolju rakiju od dunje na čitavom svetu. Sa sličnom nostalgijom se sećam kobasica iz Bačkog Petrovca. Ali čini mi se da bi trebalo da razgovaramo u kulturnom identitetu naroda. Ali kako to razdvojiti jedno od drugog?

usajtinac@  U obogaćivanju  svog kulturnog identiteta je jako važno preplitanje kultura a tu je dobro imati dobre prevodioce. Oni moraju biti ljudi koji poznaju obe kulture, oba naroda  i oba jezika. Nedavno sam bio u Budimpešti na sajmu knjiga. Slovačka je bila počasni gost i video sam puno ljudi iz Slovačke. Sa nekima učestvovao u debatama i predstavljanjima – teme su bile nalik ovoj o identitetu i problemima u kojima se ovaj deo Evrope nalazi. Svi smo se mi, manje-više, upuštanjem u literaturu opredelili za jedan oblik prezira ovog sveta. Ne potpunog prezira, razume se, to je mesto našeg rođenja. Ali, kako se drugačije nositi sa istorijskim trenutkom koji bestidno kopulira pred našim očima sa svakodnevicom, banalnošću, haosom koji je dobro organizovan? Uvek me je naročito nerviralo insistiranje na temi. Napišem nešto, onako kako osećam i eto ti! Neko se već našao da priču koju sam napisao svrsta u tematske, političke, misaone i stilske kategorije po kojima bi potencijalni čitaoci mogli lakše da me pronađu. Pošto sam pristalica odbačenih načela po kojima knjiga postaje ono što jeste tek u doživljaju čitaoca a ne u napisima kritičara, ja verujem samo u čitanje. No, ovaj svet nije dorastao do stepena da može sam sebe da isceljuje, iako bi umetnost trebalo upravo tome da služi – neprekidno da podseća čoveka na mogućnost obnove njegove duše. Društva svrstana u ideologije, religije, budžete, resurse, koeficijente idiotizma, mržnje, diktate, protektorate i poreske sisteme rada su da umetnosti pa i književnosti sugerišu funkcionalnost u okviru sistema. To je odvratno i nepodnošljivo i ne vidi mu se kraj. Pisci se opet razlikuju spram pristupa i ciljeva – tumači istorije, glasnogovornici novog stila života, kritičari sredine u kojoj su odrasli i stasali, vegani, karnivori, strejt i gej autori, komunisti, sangejzeri… Gotovo je sve onog časa kad nas ubede da ne moramo više ništa da izmaštavamo. „Napišite ovde ono što mislite (ali da vas razumemo) možete biti i originalni (ali, da ipak možemo da pratimo)“. Ja sam budala i to je moj ulog u ovoj igri identiteta. Što se tiče prevodioca, tih divnih ljudi koji udišu novi život knjizi a često i popravljaju što se u prevodu još popraviti može – oni neka pre svega paze na jezik. Internet će završiti ostalo. Mape vode do mesta, muzika do dalekih zemalja, klipovi, članci, fotografije, lični i autoritativni komentari pojašnjavaju još mnogo toga ako želimo da saznamo odakle dolazi autor i gde je situirana priča. Doživljaj od svega toga – to je samo naš svet.

@jsebesta Ne volim da govorim o identitetu. Za mene je to užasno široka tema. A možda je pomalo i neprijatna. Mogu da počnem od sebe: time što sam napustio svoj izvorni poziv univerzitetskog profesora, odnosno teatrologa, pomalo mi se sve spetljalo. Doduše, ja prevodim pozorišne komade, čak sam i dramatizovo neke svoje knjige, šta uopšte nije bilo jednostavno a ni ne znam da procenim da li sam uspeo u tome, ali momentalno sam više menadžer, nego umetnik. Uvek sam zavideo ljudima, koji su uspevali da žive kroz umetnost, mada to varovatno takođe nije jednostavno. Kada pogledam svoje delo, ova tema se tamo pojavljuje, promena profesije izavana spoljašnjim okolnostima sa kojima se junak nije poistovetio, podeljen je, jednostavo sa time nekao mora da se pomiri. Ali sam saznao da se to menja vremenom: kroz deset godina se neću vise ovime baviti pisaću punom parom i ostalo me neće zanimati. Ali kako onda da ocenjujemo kulturni identitet čitavog naroda? Uz to, za ovih nekoliko hiljada godina se sve potpuno promešalo, čak i da posmatramo samo vreme od kada su ovamo došli naši preci. Nešto su dodali Germani, koji su već u sebi imali nešto keltstko, rimsko, nešto Avari, zatim Mađari, Tatari, Turci, Nemci, ali i Česi i Poljaci, Romi, Ukrajinci i Rusini, Hrvati. Rusi se takođe nisu držali po strani, kada je došao njihov trenutak. Preci sa očeve strane su došli u Slovačku negde u 17. veku iz južne Morave. Sa mamine strane imamo pretke karpatske Nemce iz Rače. Danas je to deo Bratislave, gradska četvrt koja ima lokalnu samoupravu itd, ali nekada je to bilo posebno selo, Račišdorf. Mamin otac je poreklom iz Martina, iz srednje Slovačke. Imao je u sebi nešto egzotično, preplanuli ten, koji sam nasledio od njega, tako nešto pomalo tursko sve sa karakterističnim brčićima. Nikada nisam bio siguran da li se mogu imenovati tačnije neke tipične nacionalne crte, verovatno osim sposobnosi Slovaka da prežive u svakim okolnostima, sada to mislim pozitivno, preživeti bilo kakva vremena, u smislu očuvanja jezika.

Kulturna podsvest Slovaka u Slovačkoj je slaba, kod slovačkih zajednica u dijaspori je drugačije. Meni se uvek činilo da su Česi, Mađari, Poljaci, Srbi ili Hrvati jači, da više poštuju svoju kulturu. Ali u tom smislu ovde postoji šansa da će ovde biti bolje. I polako se sve menja, polako stvari idu nabolje. Možda sam prekritičan prema  sopstvenoj kulturi, ukoliko tako nešto postoji.

usajtinac@  Ja volim da citiram Anaharsida koji je kao Skit zalutao među Atinjane. Jedan mu reče ,,Ti treba da se stidiš svog naroda!’’, a ovaj mu odgovorio ,,A tvoj narod treba da se stidi tebe!’’. Znaš šta je lepo? Otkrivati da granice ne postoje. Ni kulturne, ni jezičke, ni religijske. Nama je lakše da to kažemo ali nije nam teško ni da dokažemo. Čitali smo puno da bismo postali pisci. Bili u mnogim svetovima. Eto, recimo, moj kolega sa fakulteta, Ljuboslav Majera, tvoj ali i moj zemljak, reditelj i profesor koji radi i u Novom Sadu i u Banjskoj Bistrici – znaš šta on radi? On odvede klasu glumaca kojoj ovde predaje glumu u Bistricu, gde je takođe profesor, i tako stvara neverovatno važne veze među mladim umetnicima iz dve zemlje.

@jsebesta U potpunosti se sa tobom slažem da su ljudi u suštini isti, muče ih isti problemi. Jezik, kultura, sredina, istorija, koji ih oblikuju, čine neku vrstu kolorita, koji bismo verovatno mogli da nazovemo kulturni identitet. Shvatio sam to kada sam svojevremeno bio duže u Americi: mada sam bio fasciniran kulturnim mogućnostima Nju Jorka, kao i samim gradom, ali odjednom mi je nedostajala Bratislava, naši običaji, jezik… Možda iz takve udaljenosti, čovek svoju kulturu vidi bolje i jasnije.

Bio sam u Novom Sadu. Za mene je to bio veliki šok da se nalazim u sličnom gradu kao što je Bratislava, na obali Dunava, podno tvrđave, pored sličnog mosta, kao što je kod nas – od kog su štrčali samo patrljci iznad Dunava, nakon NATO bombardovanja. Odjednom sam sve video drugačije, čitava zvanična propaganda je odjednom isparila na oba uva. Jer uvek je to tako da ljudi dozvole da budu izmanipulisani od strane političari koji su skloni autokratiji ili jednostavnim rešenjima. U našoj istoriji se to desilo više puta – poslednji put za vreme vladavine Vladimira Mečjara. Ali i premijer, koji je trenutno na vlasti, uspešno manipuliše javnim mnjenjem.

usajtinac@  Sećaš se Trisina (teorija italijanske renesanse i tumačenje Aristotelove poetike). Sedam nivoa karaktera. Karakter, individualni, to je konačna etiketa na ovom usranom pakovanju od života. Starci hvale prošlost, mladići ne mare za gubitke itd. Hvala ti što si mi dopustio da ovom razmenom mišljenja postanemo i sami jedan drugome deo identiteta.

@jsebesta Sve ovo o čemu smo govorili čini identitet pojedinca. Sa narodima, čini se, to je nešto komplikovanije. Kada je reč o kulturi, Slovaci su između Istoka i Zapada, ali moramo da budemo svesniji seba kao narod i da razvijamo kulturu u širem smislu, ne samo umetničkom. Na žalost, stvari su tako napravljene da se moramo odlučiti kamo želimo da pripadamo. Ostati između, u nekom vakumu je opasno, barem sa aspekta slovačkog ili čehoslovačkog iskustva. Uvek dolaze i kulturni uticaji, tako da se u  izvorni identitet mešaju novi elementi. Međutim, bez obzira na to ostanimo otvoreni prema svim mogućim kulturnim vrednostima, sa svih strana i smerova, jer se tako  grade i bolji odnosi.

Serijal tekstova pod zajedničkim nazivom Novi život i identitet predstavlja cilj mesečnika za književnost ikulturu vojvođanskih Slovaka Novi život da vrednuje kulturološku i psihološko-socijalnu kategoriju, ili pojam identiteta kroz razgovor između dva značajna pisaca, ili spisateljica iz Slovačke i iz Srbije.