Imigranti u Vavilonskoj kuli

ZORAN ĐERIĆ @ ZDENKA VALENT BELIĆ @ ZVONKO TANESKI – Novi Sad @ Bratislava

Čovek je zatvoren u maternjem jeziku kao u svemirskoj kapsuli

zvb@ Pitanje koje sebi postavlja romanopisac i esejista Amin Malouf u delu U ime identiteta (In the Name of Identity) može sebi da postavi svako ko se nađe na granici između dve kulture, odnosno ko se rodio u jednoj zemlji a živi i radi u drugoj kao pripadnik jedne kulture i naroda, a koji je igrom slučaja (ili na osnovu sopstvene odluke) obreo u drugoj. Ko god je došao u dodir sa stranim, a pritom želeo da ostane svoj, sigurno je bio u situaciji da sebi i drugima odgovori na pitanje: ko je i odakle dolazi. Libanac koji živi u Francuskoj Amin Malouf ovako definiše svoj odgovor: „Ono što mene čini onime što jesam i ničim drugim, jeste činjenica da se nalazim između dve zemlje, dva ili tri jezika, više kulturnih tradicija. Upravo to određuje moj identitet. Da li bih ja bio upravo ja, da odsečem jedan svoj deo?“ Slično kao Malouf oseća se i većina pisaca koji su se našli na kulturnoj međi. Rastrzani između dve ili više strana, često biraju nepripadanje, odnosno pripadnost i jednoj i drugoj strani, pa čak i trećoj.

Odnedavno dobitnik nagrade „Đura Jakšić“ za pesničku zbirku Čarnok, Zoran Đerić se u svom naučnom delu posvetio pitanju književne bezdomnosti^[1] i proučavao slovensku emigransku književnost. Sa njim će razgovorati Zvonko Taneski, makedonski pesnik koji žive u Bratislavi, I koji se takođe bavi kontaktom i preplitanjem slovenskih kultura i književnosti. Sem toga Zvonko Taneski i na osnovu ličnog iskustva može da posvedoči o osećanjima pesnika koji piše u međuknjiževnoj poziciji izmešten iz svog izvornog kulturnog konteksta,

Zapitaćamo se kakav je odnos bezdomnosti i identiteta? Da li život van sopstvenog kulturnog i društevenog miljea ujedno znači i odsustvo identiteta – ili je to identitet drugačiji i bogatiji?

zđerić@ Književna bezdomnost je u 20. veku postala opšta pojava. Razlozi za to su bili ratovi i revolucije, koje su pomerili granice i društvene sisteme. Ana Legežinjska prepoznaje tri situacije: egzistencijalnu, sociopolitičku i emigrantsku. “Egzistencijalna bezdomnost znači kidanje kontakata između čoveka i transcendencije, nedostatak mogućnosti uređivanja sveta oko doma-centra, kao i rušenje tradicionalne aksiologije.” Drugim rečima, subjekt upada u stanje u kome se teško snalazi, često apsurdno, pri čemu dolazi i do poremećaja osnovnih vrednosti, zajedno sa životnom ugroženošću. Menjaju se perspektive: iz doma koji je bio centar sveta, predstavljao sigurnost, toplinu, bliskost, veru i ljubav, prelazi u drugu krajnost: u bezdomnost, koja označava odsustvo svih navedenih atributa. Iz ove situacije proizilazi druga – sociopolitička – bezdomnost koja rađa nemogućnost snalaženja u datom društveno-političkom poretku, nemogućnost usvajanja normi koje nameće zajednički život ili odbijanje pravila koja vladaju u njemu. U emigrantskoj bezdomnosti sadržane su i dve prethodne. Kod emigranata je naglašena potreba za ukorenjenošću. Pošto se nalaze u tuđini, njihova potraga za identitetom, za tradiciom, za maticom je još intenzivnija. Pošto su ugroženiji od onih koji su ostali u domovini i žive u drugim jezičkim i kulturnim sredinama, a ostali su manje-više privrženi maternjem jeziku i svemu onom što su poneli sa sobom, u sebi, kao opšte duhovno nasleđe. Njihova egzistencijalna (ne samo zebnja, nego i) borba nije samo na teoretskom (i poetičkom) planu (kao što je to, najčešće, slučaj kod pesnika u domovini), već i na pragmatičnom, jer se ne živi od pisanja, nego za pisanje. Poslovi, kojima obezbeđuju materijalnu egzistenciju su, vrlo često, ponižavajući, ne samo neadekvatni obrazovanju i intelektualnim sposobnostimа, nego i slabo plaćeni. Izuzetaka, naravno, ima. Bivše diplomate, kao i oni sa nasleđem, imali su obezbeđeniju egzistenciju. Među profesorima i lektorima na evropskim i američkim univerzitetima takođe ima podosta emigrantskih pesnika. Neko se snašao bolje, neko gore, ali je i kod jednih i drugih ostala ista transcendantalija: obezdomljenost, koja je u osnovi svakog njihovog gesta; najopštija, ali ipak objedinjujuća kategorija njihovog života, odakle se prenosi na književnost.

Dom, rodni grad ili rodno mesto, domovina, pripadaju, istovremeno i realnosti i mitu, doslovno su potreba (fizička, fiziološka, emotivna itd.), ali i u prenesenom (metaforičkom, pesničkom), iz koje nastaje potreba za izmišljanjem, sanjarenjem, stvaralačkim preobraženjem i nadogradnjom.

ztaneski@ Bezdomnost se sada već može posmatrati kao komparativistički koncept a time se nedvosmisleno otvaraju vrata pitanjima o samoj rezidencijalnosti komparativističkih studija danas. Upravo moj lični slučaj bi mogao da bude ilustrativan, s obzirom da već duže vreme živim i radim u dve jezičke i kulturne sredine: slovačkoj i makedonskoj. Ako bismo samo lingvistički posmatrali slovačku frazu „si v tom doma“ (doslovno: u tome si kod kuće, na svom si terenu. Prim. prev.), koju slobodno možemo tumačiti i kao „ono što radiš je tvoj teren“, i uprkos tome što se iz nje u prvi plan izvire implicirano značenje koje bi moglo da se interpretira i kao: „to je tvoja oblast“ ili „ti si u toj problematici vešt, odnosno stručnjak“. U takvom kontekstu dom bi povrh svega mogao figurativno da predstavlja sigurnost, renome, autoritet, faktor moći. Međutim, lične priče pisaca najverovatnije bolje svedoče o tome da kategorija doma i identiteta odavno nije fiksna, konstantna, nepromenljiva, nisu date jednom zauvek, nego naprotiv – formiraju se tokom čitavog života. Jezički, kulturni i duhovni egzil i migracije raznog tipa su za mnoge ljude značili i znače zamršen proces preispitivanja i prevrednovanja, kao i ponovnog utvrđivanja svih opštih vrednosti. Makedonski dramski pisac koji živi u Londonu Goran Stefanovski konstatuje da „identitet predstavlja priču o tome ko smo, zašto smo i šta želimo. Znam da jesam na osnovu upornosti kojom se trude da to ne budem. Zašto mi stalno podvaljuju priču o meni? Zašto me stalno analiziraju u skladu sa svojim pretpostavkama ko zapravo jesam? To su pitanja veća i starija od mene i zato me proganjaju kao sudina.“ Ovo je, dakle, glavni razlog što i dalje za mnoge ostajemo precizno neodređeni, deklarativno bezdomni, ili rečeno rečima francuskog filozofa Žaka Deridea, bićemo i dalje tzv. „domaći gosti“.

Ovo objašnjava i ujedno osvetljava moj put ka identitetu a to je isti put kojim i sam jezik treba da dođe kući i onda takođe teži da sve parčiće razbijenog ogledala, onog “ličnost” spoji u jednu celinu. Radi se o mom iskustvu „teritorijalnog, jezičkog i egzistencijalnog udvajanja“, kako je to precizno nazvao italijanski komparatista Armando Njiši, koje ukazuje na to da se u meni odigrao susret raznih kultura, koje se međusobno prepliću, dopunjavaju i sve više i više obogaćuju.

zđerić@ U potpunosti se slažem – ono u čemu smo kod kuće to je naš identitet i zbog toga ova slovačka fraza pogađa suštinu. Ali piščev profesionalni alat jeste jezik. Kako je govorio Česlav Miloš, kada se već obreo u izgnanstvu, pisac “ne može ipak a da se ne pita šta je sa njegovom stvaralačkom sposobnošću. Takođe je govorio da postoji neka tajanstvena veza koja spaja jedinku sa zemljom njenih predaka, sa tlom i svetlom, zvucima maternjeg jezika. Izvori inspiracije, kaže se, mogu mnogo lakše da presahnu kada neko živi u inostranstvu. Zato se mnogi stvaraoci u emigraciji okupljaju oko pojedinih središta, književnih časopisa, izdavačkih kuća, klubova i biblioteka, čitaju svoje radove jedni drugima, kao potencijalnim slušaocima, i nastoje da budu što više u svom jezičkom okruženju. Njihova prva publika je uglavnom jednonacionalna, dele emigrantsku sudbinu, imaju i zajedničke teme. Ali to nisu jedini čitaoci, kojima teži emigrantski pisac. Zbog cenzure i političkih zabrana piscima emigrantima je teško da dopiru do čitalaca u domovini. Upravo zbog toga se javlja razlika između pisaca koji pišu isključivo za emigrantsku publiku i onima koji još uvek računaju na čitaoce u rodnom kraju.

Ovakva podela, naravno, ima svoja ograničenja, a pisci koji podležu takvim namerama i žude za konkretnim čitaocima gube od univerzalnosti, pa i od opšteg značaja. Ambiciozniji stvaraoci suočavaju se sa slabim interesovanjem druge jezičke i književne sredine za njih. Ponekad pokušavaju da se približe tematski, a potom i prelaskom na jezik sredine, mada su retki oni koji su u tome uspeli (jedan od takvih je i Vladimir Nabokov). Ali maternji jezik, kako su to isticali Danilo Kiš, Josif Brodski, Česlav Miloš i drugi, upravo oznaka izgnanstva. Pisac zna cenu koji je platio da bi mogao slobodno da piše na svom jeziku. Ta cena je visoka. S jedne stane su izgubili dom, a s druge strane im preti nemogućnost da se udome u drugoj sredini, u drugom jeziku. Koliko god ga poznavao, taj novi jezik će uvek ostati jednoznačan, jer pisac „ne piše samo rečima, već celim svojim bićem“ (Kiš). Sve je u jeziku sadržano: mitovi, etika, tradicija, kultura, istorija i pamćenje. Izgnanstvo iz domovine nije, znači „izgnanastvo iz sintakse” (Кiš). Pesnik je, kako je to rekao Brodski, osuđen na svoj jezik: “Bilo gde da se nalazi, on je u njemu zatvoren kao u svemirskoj kapsuli.” Upravo zato ni Nabokov (koji je pisao prozu na engleskom), ni Brodski (koji je pisao eseje, ređe i pesme na engleskom), ni Kiš ni Danojlić (koji su pisali eseje na francuskom), ni Miloš (koji je pisao i na francuskom i na engleskom jeziku), odnosno ni Zagajevski a ni Baranjčak nisu odustali od pisanja (pre svega poezije) na svojim maternjim jezicima, jer kako kaže Milovan Danojlić “…uklopiti se drugde, to znači: odreći se svoje nesvodljivosti”.

ztaneski@ Da, sve ove tvrdnje mogu se napokon potvrditi i dokazati kroz lično iskustvo, koje za mene postaje na određeni način alat za dokazivanje celokupnog odnosno univerzalnog (ne)važenja određenih teoretsko-metodoloških stanovišta. Mada je jasno da teorija obavezno proizilazi iz prakse, ne uvek se svi ovi fenomeni ispoljavaju sa jednakim intenzitetom u raznim kulturnim prostorima. Razlozi tome mogu biti različiti i individualno uslovljeni. Na primer, za razliku od svojih tekstova (kritičkih, naučnih, interpretacionih) o poeziji drugih autora koje uspevam da napišem u drugom jeziku, svoje pesme sam za sada mogao da pišem samo na maternjem, odnosno na makedonskom. Ovo najverovatnije proizilazi iz mog uverenja da se u dobru pesmu uvek (ne)svesno umeću i takvi jezički i vanjezički elementi, koje proživljavamo samo duhovno. Nalaze se u njima specifične semantičke nijanse, koje često određuju atmosferu pesme, obično su povezani sa dubljim kontekstom njenog nastanka, ali i karakterom sredine, kao što su, recimo, određeni idiomi, koji čine razumljivi i aktivni sastavni deo, dakle ne veštački ili isprovociran. Naravno, dobar prevod uspeva u velikoj meri da uhvati i takve komponente pesme, na žalost to se uglavnom ne dešava. Ova pojava, na kraju krajeva, na makroplanu može dodatno pojasniti drugu poznatu stvar, a to je da uvek treba uzimati u obzir i tzv. emocionalni aspekt, dakle određeno unutrašnje osećanje, priznavanje, identifikaciju čoveka sa time da li je u nečemu zaista “kod kuće” (tj. potpuno, dušom i srcem i ne radi se samo o suvoparnoj činjenici preuzetoj iz nekog administrativnog dokumenta), da li želi i može u potpunosti da pripada, ili ipak svoj „dom“ vidi na drugom mestu. Recimo, na mestu koje je za njega u datom trenutku nedostižno ili mu je iz određenog razloga privremeno onemogućeno (da li već formalno ili u praksi) da ga smatra svojim domom. Ja sam se, na primer, još u vreme studija svetske književnosti i književne komparativistike u Skopju uverio da je domaću književnost bolje proučavati u širim okvirima a ne izolovano kao svet za sebe ili svet radi sebe. U meni je od vajkada bila ksenofilija, ljubav ka stranom (ali, naravno, sa neizostavnim i dostojnim poštovanjem svog), koja je uspevala da me obogati novim saznanjima, ali mi je takođe pomagala da prepoznajem sebe u drugima. Po Mihailu Bahtinu „sopstvena kultura se samo u očima druge kulture otkriva potpunije i dublje. Mi postavljamo stranoj kulturi nova pitanja, koja ona sebi nije postavila“. Zato se uopšte ne treba čuditi što se u uslovima globalizacije razvila čitava naučno-kulturološka oblast imagologija, koja proučava mentalitet, probleme, slike stranog ili drugačijeg, narodne mitove, ideologije i utopije, kao i uzajamno upoznavanje identiteta pojedinca i kolektiva. Ona se već na početku pokazala kao otvorena teorija koja se mora neprekidno transformisati i ne sme da se učvršćuje u dogmu niti u stereotip. Milan Kundera je u svom romanu Besmrtnost pisao da je imagologija poslednjih decenija odnela pobedu nad ideologijom.  Za diskusiju je prigodno samo priznanje Dubravke Ugrešić da „odluku spakovati kofere smatram za jednu od boljih, koje sam u životu donela…“ Najjače i najefektije je biti nacionalni pisac, posebno ako je reč o malom narodu. Ja sam odabrao neefektivni put: nikome ne želim da pripadam. Ako moram da se priklonim nekome, onda su to moji čitaoci a meni je svejedno odakle su“. Sve ove stvari otkrivaju nove slojeve tvrdnji tipa: da je strana zemlja „mač sa dve oštrice“, da je inspiracija za pisanje uvek jača u zavičaju, nego u tuđini, da „niko nije prorok u svom selu“ itd. U svakom slučaju, to je oblast čiji se značaj u današnjem svetu naglašava, autori sa “mešanim” identitom se prevode sve češće i interesantniji su međunarodnoj kulturnoj zajednici, mada vazda treba imati na umu da skoro ništa nije tako jednostavno i nedvosmisleno, kako se povremeno čini. Puno ljudi i dalje naivno veruje da su prevazišli sve rizike i da su već stigli na bezbedan teren.

zđerić@ Pisati na drugom jeziku najčešće znači pokušati da sam sebe prevedeš s jednog (starijeg) jezika na drugi (novi). Problem je, ne samo u tome, što su to najčešće dva potpuno različita jezika etnički, ali i etički, pa i lingvistički, semantički: „struktura jednog jezika nikada se ne preslikava kao u ogledalu drugog jezika“ – primetio je Stanislav Baranjčak, pesnik sa bogatim prevodilačkim iskustvom s poljskog na engleski, odnosno sa engleskog i ruskog poljski jezik. Istovremeno, u svakom jeziku postoje “sistemi asocijacija, konotacija, tradicije, vrednosti. Otuda i velik broj semantičkih poteškoća, barijera i zamki, koje govore o sebi u svim sferama života emigranta, od unutrašnje refleksije do kontakta sa drugim ljudima – i to naročito u početnom periodu upoznavanja i navikavanja, kada sva njegova duhovna energija guta doslovno tumačenje vlastitog sveta poimanje s jednog jezika na drugi.”

Bez obzira na metodu, iskustvo, znanje, spretnost, kada se emigrant koristi drugim (nematernjim) jezikom ostaje „semantička nesigurnost“, gubi se spontanost, a dobija veštački, konstruisani jezik (s arbitrarnom vezom između reči  i stvarnosti).

Sa svesnim ili nesvesnim prevođenjem reči (značenja) s tuđeg jezika na svoj i obratno, susreće se svaki stranac, emigrant, automatski, refleksivno. „Proces jezičke asimilacije imigranta, to je u osnovi stvari nasilje, da bi se sve to zaboravilo” (Baranjčak). Ali jezik je pamćenje, jezik je sudbina i žig pesnika u izgnanstvu. „Živeti u novom jeziku, u jednoj perspektivi, čini se kao mučno podvajanje ličnosti, а u drugoj može se u tome videti šansa za postizanje autentičnog unutrašnjeg pluralizma, otvorenost ka višim vrednostima koje egzistiraju zajedno u svetu …”

Baranjčak u zaključku svog eseja o jezičkoj pometnji, koristi jednu pradavnu metaforu u novom kontekstu: Imigrantski sindrom Vavilonske kule.

Možda je svejedno na kom se jeziku piše, kad se piše valjano. Lako je doprineti do refleksivnog, svakodnevnog jezika i njegovog sveta jednostavne komunikacije i prenosa informacija, ali nije lako dopreti do pesničkog jezika, još manje do pesničkog sveta, koji nije svet bez refleksija i bez želja da posreduje, i on je usmeren ka drugom, ka čitaocu i sabesedniku, mada je ponekad nepristupačan, nije i neosvojiv.

ztaneski@ Upravo tako, semantička nesigurnost i jezička zbrka su kategorije sa kojima se imigrant svakodnevno susreće, bori se u sebi sa njima i trudi se da iz te borbe izađe kao pobednik. Zatim logično, pisanje a takođe i drugi oblici komunikacije u tom stranom, ili već “odomaćenom” jeziku izgledaju kao da počinje da pleše ples te druge zemlje. Sve se može naučiti, kada se jako želi, a pogotovo ako je pisanje ne samo preživljavanje, nego se piše i radi dostojanstvenijeg života. Ovako zapravo čovek počinje da redovno neguje i dalje razvija taj svoj pomenuti unutrašnji jezik (jezik u jeziku) i unutrašnji dom (dom u domu), koji poseduje svako od nas. Naviru mi u ovom kontekstu misli naratora u romanu Snežni čovek Davida Albaharija, koji kaže: “kao da više nisam samo jedan čovek, jedno biće, nego više ljudi i mnoštvo bića, tako da svaku stvar vidim iz više uglova, u beskrajnom mnoštvu trenutaka i tako svaka misao odmah sadrži i mnoštvo drugih misli, jednakih a različitih… Ako već država u kojoj živim nije moja, a kuća u kojoj stanujem nije moja kuća, kome pripadam ja? Kome pripada moje telo? Na neka pitanja odgovara novim pitanjima, dok neka ostanu neodgovorena zauvek”. Sve ovo nas nagoni da budemo etičniji, tolerantniji i obazrivi u rasuđivanju ovakvih fenomena, zato što je ponekad zaista bolje imati živu vatru nego čvrsto ognjište, a od svih želja jača je upravo želja da živim tamo, kde pišem i da imam dom tamo, kde vidim i osećam. Tamo gde možemo sa osmehom na licu mirna srca da se izjavimo da nam, nakon svih preživljenih peripetija, konačno mora biti dobro.

zđerić@ Nisam toliki optimista kao moj kolega, jer sam svestan činjenice da većina bezdomnika ne mogu ili ne žele sebi da priznaju da su ostali bez zavičaja, pa pokušavaju da se u njega vrate, makar u snovima, i u svojim pesmama, pričama, romanima. Retki su oni kojima se taj povratak u dom, odnosno zavičaj i ostvario. Većina bezdomnika je umrla u tuđini. Posthumno su rehabilitovani, odnosno vraćeni u nacionalnu književnost. Onima koji su tako zaveštali, u domovinu su preneti posmrtni ostaci i sahranjeni u rodnom kraju.

Svoju bezdomnost su mnogi doživljavali kao „tužan eksperiment“, jer „stranac ostaje stranac“. Česlav Miloš je isticao da je žudnja za domovinom kao žeđ, urođena i normalna, pri tom, obraćanje domovini je nalik molitvi Bogu. Boraveći u tuđini, ali i vraćajući se povremeno u domovinu, bezdomnik je svestan svih svojih odlazaka, povremenosti svog boravka u bezdomnosti, ali i nemogućnosti da se odluči za definitivan povratak u dom.

Analizirajući razloge za odlazak, Milovan Danojlić je primetio da je „bežanje od kuće, od porodice i nacije, od rođenjem nametnutog okvira“, jedno od najstarijih ljudskih iskušenja. „Razlozi mogu biti ekonomski, politički, verski, porodični, lični, raskidajući jednu, begunac raskida i sve ostale veze. Raskid, međutim, nije nikad onoliko konačan, koliko to begunac u početku želi i zamišlja. I kod najtvrdokornijih vremenom oživi očajnička želja za povratkom“. Zaključak je manje optimistički: „Za one koji su se našli na pola puta između zavičaja i sveta, više nema ni odlaska, ni povratka“.

U početku smo žudeli samo za odlaskom, čak bekstvom. A potom smo sanjali jedino o povratku, čak pokajničkom. Kada se odlazi, najčešće se ne razmišlja o tome gde, mada postoje i planovi, cilj(a)na mesta. S povratkom je stvar drukčija: jasno je da želiš da se vratiš u dom, u zavičaj svog jezika. Ako je odlazak znak uspeha, onda je povratak neka vrsta poraza. Nije svejedno da li je povratnik pobednik ili poraženi: vraća li se da bi živeo bolje, drukčije, ili samo da umre, spokojan, već izmoren odlascima, u domaćem okruženju, među svojima. Odlazak može da bude i samo jedno putovanje – vozom, avionom, brodom, automobilom… sa kraćim ili dužim zadržavanjima. A vraćamo se u mislima, u snovima, sećanjima, mnogo češće pre stvarnog povratka. I – da li je on jedan i poslednji? Izbor ili nemogućnost izbora! Ponekad je prisutna tek posthumna želja, zavetovanje, inat, ili nešto sasvim drugo.

Kada odlazimo, razmišljamo i o povratku. Svaki je odlazak opterećen povratkom. A on je jedan i poslednji. Odlazak liči na putovanje. Ono je kao život: neizvesno, ali i uzbudljivo. Povratak je nalik na smrt.

[1] Književna bezdomnost je poetološki i ontološki pojam koji označava neuvrštenost u književni kontekst, za razliku od beskućništva, reči kojom se označavaju socijalno ugrožene osobe  sa društvene margine (Prim. prir.).

Serijal tekstova pod zajedničkim nazivom Novi život i identitet predstavlja cilj mesečnika za književnost ikulturu vojvođanskih Slovaka Novi život da vrednuje kulturološku i psihološko-socijalnu kategoriju, ili pojam identiteta kroz razgovor između dva značajna pisaca, ili spisateljica iz Slovačke i iz Srbije.