Silbaš nije daleko

SEDAM PITANJA ZA INŽENJERA ELEKTROTEHNIKE VILKA RAUZA

Vilko Rauza (40) iz Silbaša je 1994. došao u Slovačku da studira elektrotehniku. „Kao i većina koji smo u to vreme studirali za studije u Bratislavi odlučio sam se pre svega zbog ratnog stanja u sad već bivšoj Jugoslaviji,“ priseća se Vilko i dodaje da ga je privlačilo i studiranje na maternjem jeziku a u Slovačkoj je tad već na studijama farmacije bila  i njegova sestra. Od 2001. godine radi u firmi koja se bavi elektrotehnikom i računarima.

– Šta ti je bilo najteže u Slovačkoj?

– Vremenom shvatam da je najteže bilo odlučiti da li po završetku fakulteta ostati u Slovačkoj ili vratiti se u Jugoslaviju.

– Kad si shvatio da ćeš ostati ovde?

– Kad deca krenu u školu shvatiš, da je ovo njihova domovina, da imaju ovde drugove i zbog njih shvatiš da ćeš ostati.

– Da li si imao u okviru svog posla kontakte sa Srbijom ili bivšom Jugoslavijom, odn. da li je poreklo uticalo da tvoju karijeru?

– U okviru posla stalno imam kontakte s državama bivše Jugoslavije. Naravno, poznavanje jezika, osim obrazovanja, bio je jedan od bitnijih faktora, zbog kojeg su me i zaposlili.

– Šta smatraš za najveći uspeh?

– Porodicu, naravno.

– Da li ti je žao što si otišao?

 – Ponekad, međutim Silbaš nije daleko, tako da možemo da realizujemo posete češće nego da smo otišli da živimo u Australiju (smeh).

– Šta bi trebalo da se desi da bi se vratio?

– Ne razmišljam o tome.

– Za koga navijaš kad igraju Slovačka i Srbija?

– Fudbal i košarka su sportovi uz koje smo odrastali i vežu me za bivšu Jugoslaviju, tako da što se ovog tiče sigurno navijao za Srbiju. Drugačije je ako je u pitanju hokej. Hokej sam počeo da pratim tek u Slovačkoj i prirodnije mi je da ga vežem uz Slovačku.

Rastislav Boldocki