Identitet ne stvaramo sami – često nam ga određuju drugi

19.sep 2015

Identitet ne stvaramo sami – često nam ga određuju drugi

nDAVID ALBAHARI – ZDENKA VALENT BELIĆ – ANTON BALAŽ / Dva pisca – slovački i srpski -identitet i upoređivanje sopstvenih književnih i kulturnih konteksta 

zvb@ Kada razmišljamo o pojmu identiteta, jedno od pitanja na koje moramo da odgovorimo, jeste u kojoj meri čovek može da definiše sam sebe, koliko od nas zavisi ko smo, ili nam to ipak u većoj meri odrede drugi – kultura, nasleđe, okolnosti. Sigurno je da to ima veze sa epohom, godinama, sa životnim iskustvom, sa sredinom u kojoj čovek živi i deluje, sa ličnim i kolektivnim stavom.

Kulturni kontekst  – samim tim i razvoj sopstvenog umetničkog identiteta – srpskih i slovačkih pisaca i umetnika nakon 1968. bio je značajno različit. S jedne strane u bivšoj  Jugoslaviji nakon revolucije ‘68 dolazi do velikih uticaja sa zapada, koji su se prirodno odrazili na sve aspekte društvenog života a s druge strane dolazi se u okviru intervencije pod nazivom Operacija Dunav do invazije vojski Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj. Dešava se poprilično političko zahlađenia među ovim zemljama. Samim tim slovačka i srpska književnost u tom periodu počinju potpuno drugačije da se razvjaju.

Koliko je identitet trajna, čvrsta i nepromenljiva kategorija, Davide?

dalbahari@ Identitet je u najboljem slučaju krhko odelo. U najgorem slučaju identitet je neprobojan oklop. Po mom uverenju najbolji su umnoženi identiteti. Dakle, kao u slučaju pripadnosti manjinskom narodu ili nekoj etničkoj grupi. Identitet predstavlja bogatstvo kada je, kako to neki kažu, dopunjen crticama. Ja se mnogo bolje osećam kao kanadsko-srpsko-jevrejski pisac nego da sam samo jedno od ta tri pojedinačno. Najsmešnija su mi strahovanja za čistoću identiteta. Nasilno očišćen identitet postaje u stvari svoja negacija. „Prljavi“ identitet je ono što bih najpre odabrao. Zanima me da li pitanje identiteta u bilo kom vidu zanima savremene pisce u Slovačkoj.

Anton Balaž

Anton Balaž

balaza@ Vladimir Pištalo je rekao da pisac mora da bude autonoman i prema svojoj okolini i prema svom vremenu. Pitanje ove autonomnosti, koje bismo takođe mogli da doživljavamo kao podršku profesionalnom identitetu, se ogoljeno pojavilo pred slovačkim piscima nakon pada komunističkog režima u novembru 1989. godine i to u raznim oblicima – publicističkom, građanskom i umetničkom, a sa tim pitanjem se dan-danas obračunavaju. Spadam u generaciju koja je počela da piše polovinom 60. godina prošlog veka, u vreme kada su već prethodne generacije autora prepoznale u publicističkom i književnom obliku zločine staljinističkog režima (politički montirani procesi, sudska ubistva, gulazi u uranijumskim banjama i sl.), koje je komunistička propaganda iz tog vremena lake ruke označavala samo kao “kršenje socijalističke zakonitosti”. Za nas i naše stvaralaštvo bilo je posebno važno i podsticajno to, što je nesmetano počelo da kod nas stižu prevodi dela egzistencijalističke književnosti, novog francuskog romana, apsurdne drame i razne primamljive književne teorije, koje je već prethodna književna generacija pokušavala, često i uspevala, da integriše u svoje dela. To je bila generacija jakih proznih pisaca: Jan Johanides, Rudolf Sloboda, Peter Jaroš, Pavel Vilikovski  – a mi smo, kao njihovi obožavaoci i sledbenici, počeli tako da pišemo. To je kratko trajalo. Negde 1964. godine do avgusta 1968. kada su ruski tenkovi na ulicama slovačkih gradova zdrobili sve nade u Dubčekov “socijalizam sa ljudskim likom”, pokušaj izgradnje demokratskog društva. Vrlo brzo je to pogodilo stvaralačku slobodu i ponovno se pojavila cenzura u književnosti.

Kao primer ću navesti da je knjiga pripovedaka Dušana Mitane Pasji dani, inače zbirka originalnih pripovedaka koji su imali u svojim i formalno inovativnim pričama ugrađene sve znakove slobodnog dela, objavljena je još 1970. godine, dok je moj roman Bogovi godišnjih doba, koji je pomerao društvene teme prethodnih romana u, do tada nemapirane oblasti (odvođenje slovačkih građana u sovjetske gulage, sudbina jevrejske zajednice u periodu holokausta), bio nakon 1971. povučen iz prodaje i uništen. Nakon toga sam dospeo na spisak autora koji nisu smeli da objavljuju. Počeo je mračni period tzv. normalizacije, u kojoj su sve teme, o kojima je književnost smela da govori, ponovo postale tabu, sva izdavačke kuće su dospele pod stranačku kontrolu i ponovo se u  zvaničnim stavovima književnih institucija počeli da kritikuju i odbacuju sve zapadne “izme”, koji navodno ne spadaju u socijalističku književost. Autori moje generacije su morali da biraju hoće li nastaviti da pišu pod uslovom “ograničenog” autorskog identiteta i da se odreknu svojih stvaralačkih procesa i tema. Neću govoriti u ime drugih autora, ali ja nisam izgubio samo mogućnost da objavljujem u tim godinama, nego sam izgubio i svoje prirodne teme a – kazaću svoju autorsku poziciju u odnosu prema svom stvaralačkom identitetu – nakon toga mi je bilo potrebno više od jedne decenije da uspem da se vratim svojim bogovima, odnosno svojim stvaralačkim polazištima. Samo da približim situaciju u ovom periodu: čak i moj skromni pokušaj da iskoristim u romanu Hirurški dekameron nekoliko motiva holokausta i gulaga je naišao na žestoku reakciju lektora – bez čijeg pozitivnog mišljenja nisu do novembra 1989. mogle da izađe knjiški nijedno novo delo.

Jako me zanima u kojoj meri su srpski pisci mogli da se slobodno bave ovom temom u vreme ”socijalističke” Jugoslavije? Kakvo je bilo u tom smislu iskustvo srpskih pisaca, ali i vaše lično iskustvo?

David Albahari (Foto: O. Bunić)

David Albahari (Foto: O. Bunić)

dalbahari@ Tema Holokausta nije spadala u zabranjene teme u srpskoj književnosti i gotovo svi pisci jevrejskog porekla (Tišma, Kiš, Ivanji i drugi) pisali su o stradanju jevrejskog naroda uključujući i stradanja koja su se odigrala na teritoriji bivše Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. No, postojale su druge tabu teme kojima se srpski pisci nisu smeli baviti, iako su mnogi uspevali da pišu i o zločinima koji su počinili komunisti, kao na primer stradanje na Golom otoku. Moram priznati da mene, kao pripadnika generacije pisaca koja se pojavila početkom sedamdesetih godina, te teme tada nisu uopšte zanimale, jer smo veoma brzo prihvatili poetiku tada još uvek novog postmodernističkog pristupa književnosti. Pisanje o tome šta znači pisanje kao i o tome ko je onaj ko stvarno piše delovala su nam mnogo značajnije od politički angažovane literature. Sada uviđam da je takav stav bio pogrešan ali točak vremena se ne može vratiti unazad, a i da može ja bih i dalje radije bio postmodernista nego društveno angažovani pisac.

Kako na ove teme i dileme gledaju pisci najmlađeg naraštaja u Vašoj zemlji?

@abalaz: Pisci koji su se u slovačkoj književnosti pojavili nakon pada komunizma su maltene manifestno sledili put postmoderne i sve njene, pre toga u svetskoj književnosti etablirane, karakteristike. To znači da im je bila bliža montaža raznih metatekstova i književne aluzije, nego originalni autorski tekst. Subjekat koji piše su apsolutizovali kao jedini kriterijum istinitosti priče, parodirali su ovu klasičnu naraciju i pojedine književne žanrove. Ako bi se bavili novom društvenom stvarnošću, onda je u njihovom izrazu dominirala groteska. Ove osobine, mada ne prečeste, su se pojavile u delu Bale, Tomaša Horvata, Marijusa Kopčaja, Dušana Taragelja ili Mihala Habaja – on čak svoje pesme objavljuje u autorskom ženskom identitetu pod psudonimom Petra Maluhova. Uprkos tome što je stvaralaštvo ovih autora naišlo na dobar prijem kritike, slabije je prihvaćena kod čitalaca – tako da se poslednjih godina na slovačkoj književnoj sceni govori o „smrti postmoderne“. Ja lično kao veliki paradoks doživljavam činjenicu da se među postnovembarskim autorima i umetnički i čitalački najizrazitije ostvario Peter Pišćanek, koji je u romanu Rivers od Babylon nadovezao na atribute klasičnog romana sa privlačnom pričom i izrazitim likovima a snaga priče ovog romana je u njegovom otvorenom imenovanju brutalnosti slovačkog života nakon pada komunizma jezikom, koji ovoj stvarnosti odgovara.

Kao što ste rekli, Davide, Vas je na postmoderni zainteresovalo ko je zapravo onaj koji piše i šta uopšte znači pisanje, kakav je to fenomen… To me je jako podsetilo na, već u našem razgovoru pomenutog, Dušana Mitanu. Upravo u njegovom delu s kraja šezdesetih godina prošlog veka (imao sam priliku da ga direktno pratim kao kolega na fakultetu a kasnije kao cimer u Bratislavi) počinje savremena slovačka kritika da govori kao o jednom od naših prvih postmodernih autora (pored Rudolfa Slobode i Pavela Vilikovskog). Umesto društvene stvarnosti Mitanu je zainteresovala stvarnost autorskog subjekta, svi „pasji dani“ koji su uticali na njegovo formiranje. U vreme, kada su slovačku književnost ponovo terali da objavljuje samo optimistične, maltene nejoptimističnije moguće vesti o „radosnim danima socijalističke današnjice“, Mitana se drznuo da i dalje piše svoje noćne vesti (tako je nazvao i knjigu pripovedaka iz 1976. godine) koje su ličile na Dostojevskog Zapise iz podzemlja i zbog toga su bile za tadašnji normalizacijski režim neprihvatljive. Mitana je uprkos tome istrajao u ovom svom autorskom identitetu čak do pada komunizma. Ako danas kritika svrstava Mitanino stvaralaštvo u sferu postmoderne, dodao bih da je ona za nas u to vreme bila i izraz njegove građanske odvažnosti. Sa ovim fenomenom srpska postmoderna očigledno nije morala da se bori.

Sa čime se konfrontovala u vreme kada ste vi počinjali da pišete – a sa čime mora da se obračunava danas?

dalbahari@: Naše konfrontacije nisu bile političkog karaktera. Mi smo se „borili“ za slobodu da pišemo prozu koja upravo nije bila politička (naravno i zahtev za nepolitičkim stavom bio je u stvari političan). Pokušavali smo da umanjimo uticaj tada dominantne takozvane „stvarnosne proze“ u kojoj je glorifikovan život na selu ili gradskoj periferiji, te korišćenje raznih dijalekata. Mladi pisci su tada pokazali izuzetnu zainteresovanost za postmoderni diskurs koji nas je, tako smo osećali, približavao aktuelnim zbivanjima u svetskoj književnosti. Ubrzo smo „osvojili“ uredničke pozicije u nekoliko glavnih književnih glasila i tako je postmoderna proza postala dominantan glas srpske i jugoslovenske književnosti uopšte. Sada, kada je vreme postmoderne književnosti očigledno iscrpljeno, većina postmodernih pisaca je odustala od poetike koju su doskora praktikovali. Moglo bi se reći da se sada postmoderna književnost u Srbiji bori za svoj opstanak.

abalaz@ U Slovačkoj smo uvek pomalo kaskali za svetom, tako je to bilo i u književnosti, mada okasneli dolazak novih književnih pravaca nakon preuzimanja vlasti od strane komunista i njihove nametnute metode socijalističkog realizma imao pre svega razloge koji nisu bili književni. Zbog toga ovde do dana današnjeg postmoderna nije izgubila privlačnost, ali se književna kritika zainteresovala i proširila svoje poglede na slovačku književnost 60. godina prošloga veka. Sastavni deo tog pogleda su postali u tom periodu još uvek neprimetni – možda namerno zarad čuvanja soc-realističkih stvaralačkih metoda “neprimetne“ postmoderne uticaje i postupke – naveo sam to kao primer delo Dušana Mitane. Povratak sopstvenim postomodernim autorskim polazištima desilo se u delu Pavla Vilikovskog, u inovativnom obliku u delu Stanislava Rakusa i originalni način je ove tendencije iskoristio Pavol Rankov u romanu Desilo se prvog septembra (ili neki drugi dan).

Da bih zaključio moj odgovor na temu stvaralačkog identita na primeru sopstvenog stvaralaštva, ovaj koncept sam isprobao slično kao Rankov na temi povratka na našu istoriju u romanima Logor posrnulih žena, koji je objavljen i u srpskom prevodu, i u romanu Samo jedno proleće. Celokupna slovačka književnost upravo živi svoj veoma dug nezamislivi period stvaralačke slobode, a kada se radi o izboru književnih pravaca  – sve je dozvoljeno. Smatram da nema pogodnijeg tla za izgradnju ličnog i nacionalnog identiteta. Nadam se da će i ova naša slovačka postati deo šireg evropskog kulturnog  identiteta.

Zdenka Valent Belić (Foto: O. Filip)

Zdenka Valent Belić (Foto: O. Filip)

zvb@ U sličnom rozgovoru između Vladimira Arsenijevića i Mihala Hvoreckog autori su se složili da je pojam identiteta čista fiksacija i da je svako naročito insistiranje na toj kategoriji vršenje nasilja nad pojedincem. Takvi stavovi proističu nesumnjivo iz poistovećivanja pojma identitet sa pojmom nacionalna pripadnost a taj otpor prema nacionalnom identitetu kao čvrstoj kategoriji razumljiv ako imamo u vidu ratove devedesetih na Balkanu, koji su jako obeležili život i književnost ovih prostora, pre svega generacija koje su tada odrastale. U vašem razgovoru se o pojmu identiteta govorilo kao u društvenoj kategoriji i o sputavanju izgradnje ličnog identiteta u represivnim društvima, zato pojam identita u vašem razgovoru ima pozitivne konotacije – očito identitet shvatate kao neophodnu psihičku kategoriju u izgradnji pojedinca i originalnosti pisca. Na počeku razgovora smo identitet zadali kao individualnu kategoriju, da bi smo se u razgovoru ipak bavili kolektivnim identitetom.  Očito je ovaj pojam teško uhvatiljiv. Zašto dolazi do ovako različitog poimanja pojma identitet?

dalbahari@ Nisam siguran da mogu pravilno da odgovorim na vaše pitanje. Verovatno je da politika igra veliku ulogu u tome. U nepriznavanju značaja identiteta ja zapravo vidim strah od suočavanja sa vlastitim identitetom. U nekim situacijama lakše je reći da nemamo nikakav identitet, nego se boriti sa posledicama priznavanja određenog identieta. Već pomenuti Danilo Kiš je tokom cele svoje karijere neuspešno bežao od toga da bude obeležen bilo kojim nacionalnim identitetom. A opet njegova borba je bila uzaludna jer svako za njega prvo pomisli da je jevrejski pisac. Hoću da kažem da, na kraju krajeva, identitet ne stvaramo samo mi sami – već ga za nas često formiraju drugi.

Foto: www.freeimages.com

Foto: www.freeimages.com

abalaz@ Ono, što na kraju svog odgovora konstatuje David, me je podsetilo na 1968. godinu, kada još nisam bio aktivan u književnosti, ali sam pažljivo pratio dešavanje u slovačkoj i češkoj književnosti (u ovoj još više, pošto su me tada lično zainteresovale knjige Milana Kundere, Arnoša Lustiga, Ladislava Fuhsa, Josefa Škvoreckog i drugih proznih pisaca) i iznenadilo me je, kada je odjednom o Lustigu ili Fuhsi – u njegovom slučaju to nije ni bila istina – počelo da se piše kao o autorima “jevrejskog porekla”. Imao sam osećaj kao da su time umanjivao njihov značaj u češkoj književnosti. U slovačkoj književnosti do takvog deklarisanja nije došlo samo zbog toga, što u to vreme u njoj nijje delovao nijedan značajniji autor sa jevrejskim korenima. Nakon Plišane revolucije smo bili i u Slovačkoj svedoci pokušaja da se neki autori označe kao “ne-slovački”, odnosno orvelovskim rečnikom – da o njima tvrdimo da su to Jevreji. Ove tendencije su postepeno jenjavale, ali određeni gorak ukus ovakvog pristupa nekim autorima ostaje kao upozorenje. Da je slovačka kjiževnost u drugoj polovini 20. veka mogla da se razvija stvarno slobodno, autori bi se trudili da identifikuju pre svega na osnovu svoje pripadnosti nekom umetničkom, odnosno književnom pravcu ili škole. To bi bilo u izgradnji njihovog identiteta najbitnije i prvenstveno bi ih po tome ocenjivala  kritika i doživljavali i čitaoci. Moju generaciju je to, na žalost mimoišlo, ali verujem da recimo generacija Mihala Hovoreckog ima “istorijsku” šansu da se gradi isključivo na svom umetničkom identitetu.

Serijal tekstova pod zajedničkim nazivom Novi život i identitet predstavlja cilj mesečnika za književnost i kulturu vojvođanskih Slovaka Novi život da vrednuje kulturološku i psihološko-socijalnu kategoriju, ili pojam identiteta kroz razgovor između dva značajna pisaca, ili spisateljica iz Slovačke i iz Srbije.

HLAS ĽUDU
HLAS ĽUDU

NOVINSKO-IZDAVAČKA USTANOVA “HLAS LJUDU” 21000 Novi Sad, Bulevar oslobođenja 81/5, e-mail: nvu@hl.rs