NASILJE NAD ŽENAMA JE I NAŠA STVAR: DOSTA! Tu je granica!

11.avg 2016

NASILJE NAD ŽENAMA JE I NAŠA STVAR: DOSTA! Tu je granica!

ISPOVEST ZLOSTAVLJANE ŽENE

Slučaj naše sagovornice (ime je poznato autorki članka) na žalost nije jedini. Ispričala nam je svoju priču u kojoj će se sigurno i neke žene koje ovo čitaju prepoznati. Kako govori, na osnovu svog iskustva želi da ukaže na nasilje u porodici i da pomogne drugim ženama.

– Svaka mlada osoba kada se zaljubi, sve idealizuje. Tako je bilo i u mom slučaju. Pravu narav partnera sam otkrila kada sam počela sa njim da živim i pre svega kada su se pojavili prvi problemi. Loše je krenulo odmah po rođenju deteta. Suprug je počeo prema meni ružno da se ponaša, mnogo me je psihički opterećivao, vređao, psovao… Kada nije mogao da se sa nečim pomiri ili kada je bio umoran, tada je na takav način hteo da reši svoje probleme. U  početku sam za sve krivila sebe. Posle je dolazilo i do fizičkog napada sa njegove strane. Uništavao je stvari po kući, bez razloga je divljao. Na početku sam se sa njim raspravljala, objašnjavala, ali sve je bilo gore, sve dok nije došlo do situacije da smo deca i ja imali spremnu torbu i kada je suprug počeo da pravi haos, bežali smo iz kuće.

 

Granica mora da postoji! (Izvor: www.artonline.com)

Granica mora da postoji! (Izvor: www.artonline.com)

DOBRO,  LOŠE… I TAKO U KRUG

– Situacija se pogoršavala, potom je suprug počeo i da pije. Svuda je imao sakrivene flašice, stalno je pio i bio je agresivan. Kada se naspavao i otreznio, obećavao je da će sve biti dobro. Na početku se izvinjavao, govorio da je pogrešio, da se neće više tako ponašati i tražio je oproštaj… To se stalno vrtelo u krug. Bilo je i lepih trenutaka, kada sam mislila da će proći, da je shvatio. Bilo je promenljivo – dobro, loše, dobro. A žena kao žena, stalno trpiš, vodiš računa o deci, o porodici, trudiš se da niko ne sazna, misliš na sve, samo ne na sebe. To je najveća greška. Svaka žena treba da bude svesna toga i da reaguje. Najveća greška je ostati sa takvim čovekom, jer u takvim slučajevima i deca mogu da se ponašaju po takvom uzoru, i na takav način reaguju i rešavaju određene probleme. Kada sam to shvatila, konačno sam sebi rekla: Dosta! Ovo više nema smisla.

 

ZLOSTAVLJANJE VIŠE NEĆU TOLERISATI

 − Bilo je i situacija kada sam morala da zovem policiju. Ali policija uopšte nije reagovala onako kako sam očekivala. Malo su sedeli, popili čak i piće, kada sam videla da sa njihove strane nema pomoći, otišla sam sa decom kod mojih roditelja. Posle otprilike pola godine, suprug je obećao da više neće da pije i da će sve biti u redu. Ponovo sam pristala na zajednički život, vratili smo se kući, iako sam shvatila da je moj suprug u stvari bolestan i da se njegovo stanje konstantno pogoršava. Želela sam da mu pomognem, predložila sam da ide na lečenje, posećivali smo psihijatra, psihologa, prestao je da pije, pričali smo o problemima. Nisam ga ostavila samog u svemu tome, svuda sam išla sa njim. Ipak mislim, da lečenje nije bilo uspešno. Svaki lekar se koncentrisao na jedan deo problema a ne na celinu, nisu videli žarište: bojno polje, alkoholizam…

Dan pre nego što me je poslednji put napao, osećao se dobro. Imali smo i goste, spremao se da će u nedelju ići u crkvu… A onda ujutru, njegov napad na mene je bio ozbiljan. Još uvek mi je pred očima taj strašan izraz njegovog lica. Bilo je strašno!

− Njegova agresija se ponavljala, ponovo smo zvali policiju, i kada su videli šta je sve uradio u kući i u kakvom stanju smo deca i ja, supruga su zadržali u zatvoru. Tamo je shvatio da nema kontrolu nad svima, da ne može da manipuliše sa policijom, i počeo je sam da traži pomoć i lekare. Tada sam išla sa njim u Centar za socijalni rad, gde sam bila u kontaktu sa psihologom i pravnicom. Tamo su mi mnogo pomogli, pre svega psihički. Objasnili su mi kakve imam mogućnosti i rešenja, tako da sam znala šta sve mogu da radim i gde mogu da potražim zaštitu. Nakon svega što sam tamo saznala, saopštila sam suprugu da ću se razvesti od njega, da zlostavljanje više neću tolerisati i trpeti. Uplašio se, nije mogao da se pomiri sa tim i tada je počeo da uzima lekove i da se leči. Jednom su ga odvezli na psihijatriju, hteo je da ostane u bolnici, međutim ipak su ga pustili kući. Rekla sam im kakve lekove pije, ali odbijali su da pomognu i zadrže ga u bolnici. Posećivali smo psihologa, psihijatra, ali njegovo stanje je bilo sve gore. Većinu vremena je provodio spavajući, bio je depresivan, nije komunicirao sa ljudima, videlo se da je bolestan.

 

PRED OČIMA MI JE STRAŠAN IZRAZ NJEGOVOG LICA

 − Dan pre nego što me je poslednji put napao, osećao se dobro. Imali smo i goste, spremao se da će u nedelju ići u crkvu… A onda ujutru, njegov napad na mene je bio ozbiljan. Još uvek mi je pred očima taj strašan izraz njegovog lica. Bilo je strašno! Usred njegovog napada na mene podsetila sam ga: DECA! I to ga je zbunilo. U mislima mi je bilo dete koje je spavalo. Pitala sam se da li je dobro… Ubrzo je stigla hitna pomoć, policija…

− Kada se desio poslednji slučaj nasilja koji je mogao tragično da se završi, pozitivno me je iznenadio odnos lekara i sestara, koji su mi psihički pomogli. Kasnije sam išla kod psihologa, koja se jako posvetila našem slučaju i mnogo mi je pomogla da se setim detalja koji su se te noći desili, jer se skoro ničega nisam sećala. Sada konačno osećam spokoj, za razliku od perioda zajedničkog života sa suprugom, kada smo deca i ja spavali zaključani sa otvorenim prozorom i uvek smo bili spremni da pobegnemo kako god i kad god. I deci prija trenutna situacija, kod njih mogu da dođu drugari, mogu na miru da uče. Želimo da sačuvamo taj mir.

 

NAS JE POVREDIO NAŠ

 − Nakon svega što se izdešavalo, imala sam dosta trauma. Polako ih sama savladam. U početku smo se deca i ja zaključavali, zatvarali prozore, ali više to ne radimo. Shvatili smo, da nas neće povrediti neki stranac koji bi ušao u kuću. Nas je povredio naš. Čovek jednostavno ne sme da klone duhom. Mora se živeti i ići napred zbog sebe, dece a i zbog drugih. Teško nam je, pre svega zbog finansijske situacije, ali obećana nam je pomoć od strane Centra za socijalni rad, pre svega oko školovanja dece.

− Posle svega što mi se desilo, kontaktiralo me je mnogo žena, nepoznatih, iz drugih sredina. Žale se na to što im se dešava. Neke imaju potrebu samo da se ispričaju, isplaču, druge traže savet kako da sebi pomognu. Sa jedne strane vidim da nisam sama u svemu tome, a sa druge strane mi je žao jer vidim da mnogo njih trpi. Svaka od njih treba da skupi hrabrost i da preseče: DOSTA! Tu je granica! Moraju da shvate, da ništa nije toliko vredno kao deca i zdrava sredina u kojoj će ona rasti. Većina žena ne priča o svojim problemima, isto kao što nisam ni ja govorila, ćutala sam toliko godina. Pokušavala sam u tišini da rešim stvari, nisam htela da se sramotim. Bio je to problem koji ima većina žena. Moraju preći preko toga.

Jasmina Panjik


Ciklus članaka pod nazivom Nasilje nad ženama je i naša stvar! je rezultat projekta koji je finansijski podržao Zavod za ravnopravnost polova

J. PÁNIKOVÁ
J. PÁNIKOVÁ

JASMINA PANJIK (1984) Sa redakcijom „Hlas ljudu“ je 2010. godine najpre počela da sarađuje kao spoljna saradnica a kasnije je zaposlena na mestu novinar – dopisnik. Od januara 2018. odgovorna je urednica omladinskog časopisa "Vzlet". Predmet njenog interesovanja su socijalne teme, odn. problemi marginalizovanih grupa ljudi. Kontakt: panikova@hl.rs