NASILJE NAD ŽENAMA JE I NAŠA STVA: Trpe i deca, ne samo zlostavljane žene
– Veoma je važno da žena prepozna početak nasilja, – govori zlostavljana žena, koja je u drugom braku trpela nasilje. Njeno iskustvo je pričala sa ćerkom, koju je otac takođe zlostavljao (imena su poznata autorki članka).
PSOVKI JE BILO SVE VIŠE, SLEDILI SU ŠAMARI
– Drugi suprug na početku nije pokazao svoj karakter. Prvi put je počeo da viče na mene u trudnoći. Kada sam došla sa bebom iz bolnice, malo je falilo da me ošamari. Kasnije sam shvatila da me je uvek ponižavao a ja toga nisam bila svesna. To je već bio pokazatelj neke vrste terora i lošeg ophođenja. Stalno sam bila u grču, nikad nisam znala da li će biti dobro ili loše. Razmišljala sam, da li sam ja sama kriva za sve. Najgore je to, što mi žene mislimo da grešimo. Trudila sam se da sve ispravim, ali nisam više znala kako. Kada sam došla do određenog nivoa, on je tražio nivo više. Kada smo počeli malo više da zarađujemo, suprug je znao da ode u kafanu, da časti drugare. Novac za mene i dete sam morala da tražim od njega. Već tada su počeli da lete šamari.
– Uvek kada sam mislila da je sve u redu, nastala je vriska, dobila sam nekoliko šamara i suprug je nakon toga legao ispred TV-a kao da se ništa nije desilo. Bila sam stalno pod stresom i psihičkom torturom. Šamari su stalno sevali a dobila ih je i moja ćerka iz prvog braka, koju je suprug isterao iz kuće. Tada mi je rekao da je nabavio pištolj i da će nas sve poubijati. Otišla sam u policiju i dobila sam odgovor da ništa ne mogu da učine dok on nešto ne uradi.
KULMINACIJA JE BILA STRESNA I BOLNA
– Poslednje godine zajedničkog života sam bila u takvom stadijumu, da mi je bilo sve jedno da li će me ubiti ili će me povrediti. Te večeri kada smo ga prijavili policiji, išao je od kuhinje do sobe i mlatio je čas mene, čas našu zajedničku ćerku. Na kraju smo preskočile ogradu i sakrile se kod komšija. Ćerka se tresla kao prut. Došla je policija i odvela ga. Nas su odvezli u hitnu i u policijsku stanicu da damo izjave.
Kasnije mi je ćerka rekla da je mnogo puta dobila batine, a ja to nisam ni znala. Sledeći dan je suprug na sudu pretio i ćerki i meni. Nisu ga pustili kući, ostao je u zatvoru. Dan nakon toga, kuća je bila puna „velikih prijatelja“. Danas se čujem samo sa jednom osobom iz tog društva. Nije mi bilo lako, ni sada mi nije lako. Imam noćne more, trzam se iz sna. Ne želim ni jednoj ženi da doživi ništa slično. Kada je sve to prošlo, sa mlađom ćerkom smo išle kod psihologa da se iz toga izvučemo.
POSLEDICE ZLOSTAVLJANJA SE MANIFESTUJU NA DECI
– U celoj ovoj priči sam ja izvukla deblji kraj, – govori ćerka. – Jer sam od malena trpela i slušala svađe roditelja. Od malih nogu me je otac tukao. Više puta je dolazio u moju sobu i govorio mi je da će nas sekirom iseći na komade, tako da sam živela u strahu i nikad nisam znala šta me čeka. Iz tog razloga do dan danas čekam da svi u kući zaspu, pa tek onda legnem i ja. Ne osećam se bezbedno i ne mogu da zaspim pre ostalih. Noću se često probudim sa strahom da će me neko napasti. Verovatno ću se do kraja života boriti sa tim strahom.
Bilo je strašno te noći kada smo oca prijavili policiji. Majka mu je rekla da želi da se razvede, i kada sam čula kako je na nju vrisnuo, samo sam pomislila šta će se dalje dešavati? Kada smo otišle u policiju da damo izjavu, ceo moj život mi je prošao kroz glavu i u jednoj sekundi sam odlučila da sve pustim, neka ide nizbrdo. Sreća pa nisam te večeri dobila nervni slom.
Kada sam oca prvi put videla nakon što je izašao iz zatvora, bila sam zbunjena a on me je samo pitao gde živim i da li želim da se vratim kući? Bila sam šokirana, brzo sam rekla NE, okrenula sam se, otišla kod mame na posao i pozlilo mi je. Kasnije, kada sam počela da ga posećujem, jednom mi je rekao da bismo morali da popričamo. Opet sam bila zbunjena, jer nikad nije umeo sa mnom da razgovara. Drugima govori da me voli, da se brine o meni a pola godine se nije setio ni da me pozove. Kada dođem kod njega, da mi malo para ili kaže da nema, neka mi mama kupi to što mi treba. Meni nije novac prioritet, već mi je važno da se konačno ponaša kao otac.
Često se kod oca osećam neprijatno. Od kada su se roditelji razveli, otac je jednom krenuo da me udari, ali spustio je ruku. Srećom, nije me udario, ali je bio bezobrazan prema meni. On je moj roditelj, ali nije nikakav autoritet i ne zaslužuje moju ljubav. Nije uradio ništa zbog čega bih trebala da ga poštujem. Mislim da na osnovu onoga što mi je učinio, zbog trauma sa kojima se do dan danas borim i sa kojima ću se boriti do kraja života, od mene nije zaslužio ni čašu vode.
REČ STRUČNJAKA
O problemu nasilja u porodici, pre svega o posledicama koje utiču na decu, govori Marija Parnjicki, psihološkinja: – Nasilje u porodici je veoma kompleksan fenomen i dobro je što se o njemu javno govori. Takođe su izglasani dobri zakoni i napravljene su stručne procedure vezane za postupak intervencije u slučaju nasilja u porodici. Još uvek smo samo društvo u kojem vlada mnogo društvenih, profesionalnih i ličnih predrasuda, koje u krajnjem slučaju marginalizuju i minimalizuju posledice nasilja. Još se treba posvetiti tome da se poveća svest ljudi, dakle da se smanji njihova tolerancija nasilja uopšte.
Nasilje u porodici, posebno ako dugo traje, uvek predstavlja hroničan stres. Deca su žrtve nasilja u porodici, ili su direktno zlostavljana od strane nasilnog roditelja, ili – po pravilu – služe kao oruđe za iskorišćavanje, zastrašivanje i pretnje zlostavljanog partnera. Posledice razvoja dece u ovakvim porodicama i u kontekstu nasilja mogu biti razne. Kod dece se pre svega javljaju psihosomatski poremećaji, tikovi, glavobolje, nesanica, osipi, anemije, česta su respiratorna oboljenja, poremećaj menstrualnog ciklusa, proliv, i poremećaji i oboljenja koja nastaju usled pada imunološkog sistema.
Duševni poremećaji su mnogobrojni a najčešći su: napetost i osećaj anksioznosti, rastrzanost, strah pa čak i napadi panike, nedostatak samopouzdanja i osećaj bezvrednosti, depresija, noćne more, zloupotreba lekova, alkohola i droga, poremećaj ishrane, ponekad i pokušaj samoubistva i ubistva nasilnika.
Žrtve dugoročnog zlostavljanja mogu često preživljavati i tzv. totalni slom, stanje potpune (apsolutne) nemoći i pasivnosti. Žrtvama nasilja je potrebna podrška i razumevanje bliskih, ali pre svega i osnaživanje od strane stručnjaka. Kada govorimo o deci, tu je potrebno pomoći i zlostavljanom roditelju, da se osnaži i da ne izgubi kompetencije roditelja.
Za nasilje je odgovaran pre svega i jedino nasilnik, potrebno je da bude svestan odgovornosti za svoja dela i da podlegne psihoterapijskom lečenju, da radi na promeni nasilničkog modela ponašanja. Pitanje je samo da li je nasilnik voljan i da li želi da radi sa svojoj ličnoj promeni ili ne?
Ciklus članaka pod nazivom Nasilje nad ženama je i naša stvar je rezultat projekta koji je finansijski podržao Zavod za ravnopravnost polova.
E. ŠRANKOVÁ
