NOVI ŽIVOT I IDENTITET: Fiksacija identiteta je čista iluzija

MICHAL HVORECKI – VLADIMIRA DORČOVA VALTNER – VLADIMIR ARSENIJEVIĆ / Dva pisca – slovački i srpski – razgovaraju o identitetu, o književnim i kulturnim kontekstima

Kultni pisci iz Slovačke i Srbije Mihal Hvorecki i Vladimir Arsenijević koji su ujedno i angažovani društveni akteri predstavljaju dvojac savremenih pisaca koji su pored toga što imaju slične poetike i dinamičnost, imaju i jasno definisano shvatanje identiteta, ili bolje rečeno shvatanje identitetà – u množini, jer ga vide kao kategoriju koja se stalno menja usled različitih društvenih, kulturnih, političkih, lokalnih i globalni, a pre svega ličnih uticaja i doživljaja. U jednoj tvrdnji se slažemo svo troje: svaki čovek ima jedinstven identitet i tako ga treba shvatati.

vdv@ Razmišljajući o pojmu identiteta kao o osnovnoj misaonoj paradigmi ovog nesvakidašnjeg dijaloga sa dva značajna pisca, u “lokalnom” kontekstu svrstanih u slovački, odnosno srpski književni milje, u kontekstu integriteta vlastitih razmišljanja u svetsku, odnosno globalnu socijetu – Hvoreckim i Arsenijevićem – identifikovala sam se sa filozofskim tokom koji naglašava vezu između pojma identiteta i pojma srži i pojma ljudske refleksije. Ali, identitet kao zasigurno najvažniji a ujedno kontradiktoran misaoni pojam mnogi pripadnici manjinskih grupa u Vojvodini shvataju kao narodnu, odnosno nacionalnu kategoriju. To je, znači, prva asocijacija kada se spomene identitet. Šta on znači za Vas?

Zanima me, Vladimire, da li i Ti proživljavaš slično. U Slovačkoj se ponovo borimo za osnovne stvari čoveka i zemlje. Sve se dovodi u pitanje i sve se relativizuje: sloboda, demokratija, građansko društvo. Demokratija je izašla iz mode. Propaganda se širi rafinisanije i masovnije nego za vreme komunizma. Pisci, novinari i intelektualci uopšte se nazivaju neprijateljima naroda. Da li je u Srbiji slično?

arsenijevicv@ Da, u Srbiji je sve to slično, a verovatno i gore nego u Slovačkoj. Čitavoj mračnoj slici doprinosi činjenica da je Srbija iz ratova devedesetih izašla krajnje frustrirana bombardovanjem NATO-a u kom je učestvovalo osamnaest uglavnom evropskih zemalja i kao da im je to dalo dovoljno razloga da spremno zaborave na većinu zločina koji su u njeno ime činjeni tokom prethodne decenije prema pripadnicima drugih naroda s kojima je formirala i delila zajedničku domovinu po imenu Jugoslavija. Dakle, pored svega već navedenog u čemu savremena Slovačka i savremena Srbija kao da se ne razlikuju isuviše, u slučaju Srbije čitavoj se slici može pridodati i jak antievropski naboj koji samo naizgled nema ničeg zajedničkog s energično proevropskom politikom svih vlada koje Srbiju vode tokom poslednjih deceniju i po. Reč je u tome da se zarad mogućih, i to uglavnom ekonomskih dobiti, uporno radi na ulasku zemlje u EU dok se, s druge strane, na domaćem terenu podstiče jedan sasvim drugačiji duh i putem školstva i medija plasira jedan neodgovorni, parohijalno-provincijalni, kiču skloni, samo naš fašizam kome su uglavnom priklonjeni mladi ljudi i novi birači. S druge strane, svojevrsno rasulo vlada u onom delu društva koji je svojevremeno predstavljao otpor ratnohuškačkoj i destruktivnoj politici Slobodana Miloševića. Manjinske grupe takođe nisu dobro prihvaćene u srpskom društvu koje godinama već hrabro gazi unazad.

Pitanje za tebe, Michal: kakva je uloga pisaca u slovačkom društvu danas? Pamtim da su pisci u Srbiji još devedesetih uživali izdvojenu i značajnu, mada često izuzetno opterećujuću ulogu nosilaca svojevrsnih mudrosti od kojih se očekivalo da daju objašnjenje za one nivoe stvarnosti koje su političari odbijali da objasne. Danas pisca je obdaren određenom lakoćom – on gotovo da i ne postoji u društvu i ništa se posebno od njega više ne očekuje. Da li je pozicija pisca, dakle, po bilo čemu drugačija u Slovačkoj?

hvoreckym@ Mislim da je pisanje jako dobar način kako tragati za identitetom, svoje sopstvene, ali i onih ostalih a napokon i šire celine, naprimer naroda. Teško da cete saznati više o ruskom identitetu nego iz Ane Karenjine i Ostrva Gulag. Slovačka je ista kao Srbija. Jako se širi i jača mitologizacija i uveličavanje sopstvene istorije. Premijer koristi termin „stari Slovaci“ kojim označava Slovene iz doba Velike Morave. Pri čemu oni sami se sigurno ne bi nazivali Slovacima. Čak sam i našao grupu korumpiranih istoričara koji mu na ovu temu pišu pseudonaušne tekstove i organizuju kvazi naušne konferencije. Ovi napori da se sopstveni narod učini starijim nego što u stvari jeste, jeste simpatična, mami osmeh na lice, ali i opasna. To je nejestivo falsifikovanje podataka i apsurdno laganje samih sebe.

Ne razumem komplekse malih naroda koji stalno hoće da dokazuju da su nešto više od onoga sto u suštini jesu, umesto toga da se raduju zbog toga šta njihova pozicija i forma nudi.

Ne vidim razlog da se umaramo zbog toga što Slovačka nije imala mnogo visokog plemstva, već slobodne seljake. Ono dobro i provereno uvek pripada nama, ono loše uvek drugima ili nikome.

I mađarski narodni pesnik Šandor Petefi je imao mamu, koja se zvala Marija Hruzova i mađarski nije znala, ali to ne znači da njen sin nije mogao da postane jedan od najvećih srednjeevropskih pesnika svog doba i pisati na mađarskom. I Austraijanci rado tvrde da je Hitler bio Nemac, ali zato isto tako tvrde da je Betoven bio Austrijanac. Čak sam u enciklopediji pronašao i to da je Franc Kafka bio austrijanski pisac…

vdv@ Vladimire, koliko Vi tragate u svojem pisanju za identitetom?

arsenijevicv@ Mene interesuju raznorazni identiteti. U svojoj knjizi Predator, na primer, čitavu tu identitetsku priču centrirao sam na lik Nihila Muse Baksija, iračkog Kurda iz Kirkuka, jezida po veri. Reč je, dakle, o trostruko manjinskom identitetu i čoveku koji je tom igrom ukrštenih identitetskih ogledala kroz čitav život toliko frustriran da je konačno doveden do kanibalizma. Naravno, u Srbiji su stvari na jezovito sličan način paradoksalne kao u Slovačkoj. Sličnu grandomaniju neznatnih naroda vidimo i drugde po regionu, a trenutno se ona najizrazitijom čini u Makedoniji u kojoj poluzvanična, državno podržana istoriografija smatra da su svi evropski narodi nastali od jednog Pranaroda, takozvanih Makedonoida. Toliko o starim Slovacima! I nad njima očigledno ima neko stariji, a to su amebe pa odmah potom Makedonci svakako. Siguran sam da i Srbi i dalje vide sebe tu negde na samom obzorju evolucije – „Srbi narod najstariji“ bio je naslov „istoriografske“ knjige, izrazito popularne tokom devedesetih godina dvadesetog veka – iako su se mnogi mitovi kojima su Srbi robovali tužno razbili u krvavim ali potpuno neuspešnim ratovima koje su vodili izmanipulisani sociopatski nastrojenim političarima. Međutim, samo-viktimizacija je neobična stvar i koliko god vas stvarnost uveravala u bezuspešnost sopstvenih glupavih koncepata utoliko ih se vi čvršće držite. To je razlog uspešnosti svih nacionalizama, naročito onih paćeničkih kakav je srpski, a i slovački svakako. Interesantna stvar vezana za Šandora Petefija i njegov slovački identitet jeste to što je taj najveći mađarski pesnik pored majke Slovakinje imao i oca Srbina te kršteno ime Aleksandar Petrović. Toliko o stabilnosti svih centralnoevropskih identiteta.

To pitanje identiteta je nešto o čemu ja dugo nisam uspevao da pišem zbog identitetske nelagode i kišovske „uznemirujuće različitosti“ koje sam oduvek osećao. Utoliko je za mene gubitak jugoslovenskog identiteta bio poražavajuć. Jugoslavija je, naravno, bila daleko od idealne zajednice, inače se ne bi tako bedno i tragično raspala, ali barem je taj identitet bio moderan na način na koji su to američki, švajcarski, meksički ili čak nekadašnji čehoslovački, ako baš hoćete. Reč je, naime, o identitetima višim i plemenitijim i manje obavezujućim od etničkih i nacionalnih. Vi ste Jugosloven mogli da postanete odlukom. Taj se identitet ticao dokumenata koje ste mogli da dobavite a ne pitanja krvi i tla i drugih atavističkih kriterijumima kojima se ove nacionalne državice u kojima danas živimo tako diče. U tom smislu, Evropa u kojoj se suverene nacije udružuju u šire celine znatno je konzervativnija od nekih ranijih rešenja. Sedeći ovde, na Balkanu, ja sam danas u stvari beskrajno umoran od svih tih srpstava, hrvatstava, albanstava, makedonstava. Da se samo kroz jugoslovenstvo, naš odgovor na opresivnost manjkavih nacionalnih i mitomanskih identiteta, moglo odgovoriti i na ideologije koje su se kroz njega neprestano reflektovale i konačno ga dokusurile, verujem da bi ono i dalje predstavljalo branu od provincijalizma i parohijalizma palanačkih duhova, odvajkada većinskih u ovom delu kontinenta.

Da se vratimo priče o piscima – da li se, Mihal, slovački pisci osećaju zarobljenicima slovačkog iskustva, barem što se tiče komunikativnosti s drugim kulturama pa i tržištima? Za pisce odavde, iz bivše Jugoslavije ili s Balkana, to je vrsta užasa. Ako ne tematizujete ratove ili reduktivne identitetske crte koje se lako prepoznaju drugde vi automatski niste prepoznati i vaša literatura gubi na komunikativnosti. Dakle, pozvani smo da budemo ambasadori prostora iz kog dolazimo i da neprestano tematizujemo jedan uski broj tema koje se automatski vezuju za Balkan. Da li slovački pisci osećaju kako ih njihov nacionalni i državni identitet na sličan način davi ili su slobodni da budu pisci bez nacionalnosti?

Vladimir Arsenijević (1965), srpski pisac, prevodilac i publicista. Svoj prvi roman U potpalublju (koji je ujedno i prvi deo predviđene tetralogije Cloaca Maxima) objavio je 1994. godine. Za tu knjigu dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine. 1997. godine objavio je roman Anđela- drugi deo ciklusa Cloaca Maxima. Od maja 1999. do septembra 2000. boravio u Meksiko Sitiju. Od 2000. do 2007. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Rende, kada prelazi na istu funkciju u VBZ-u. Živi u Beogradu. Osnivač je regionalnog književnog festiavla Krokodil i izdavačke kuće audio-knjiga Reflektor. 

hvoreckym@ Slovačka književnost još uvek nije doprla u širu međunarodnu svest. U tom smislu jako zaostaje za češkom, poljskom, mađarskom i jugoslovenskom književnošću.​ Nama nedostaju Krleža, Kiš ili Andrić. Ali pre svega nam nedostaju prevodioci. Dugo se pod čehoslovačkom književnošću podrazumevala samo ona češka, u inostranstvu nisu ni znali da ima i slovačka književnost i uopšte neki tamo slovački jezik. To se menja jako sporo. Većina slovačkih autora računa sa izdavanjem „kod kuće“ na minijaturnom tržištu. Tiraž slovačkih knjiga normalno iznosi 500 primeraka. Već 5000 predstavlja podnošljiv bestseller.

Dolazi novi talas slovačkih autora i autorki koji već imaju novi nadnarodan identite. Zaživeli su Erasmus, studirali u inostranstvu, radili u USA ili u zapadnoj Evropi. Ne pate od kompleksa od „malosti“ svoje države, prirodno iskoračuju kroz granice.

Meni su ovaj svet otvorili putovanja u inostranstvo i pogotovo internet. Svoje tekstove publikujem na webu već više od jedne decenije. ​Ne isključujem mogućnost da ću jednom pisati samo za web i socijalne mreže. Nije važno kakvu formu ima tekst, odlučujući je njegov kvalitet. Način na koji čitamo se u toku jedne decenije radikalno promenio. Pišem neki vid online dnevnika.

​ Još pre dvanaest godina ljudi su protestvovali kada sam na web stavio tekst duži od dve strane. Danas tamo okačim priču od petnaest strana i ljudi je pročitaju bez najmanjih problema. ​Poboljšali su se monitori, tableti. Po meni će se i književno pisanje prilagoditi novom ritmu čitanja. I ja čitam brže nego pre par godina. A to ne znači da i „površinski“. Tome su me naučili kompjuteri. Iskoračivanje iz granica, testiranje novih medija može da bude upravo to, od čega će nastati autentički izražaj. Ali ne mora. Radujem se novoj, radikalnoj umetnosti i pisanju. Zasigurno sam pisac iz Bratislave, jako povezan sa svojim gradom. Ovaj prostor je kontaminiran istorijom, ne može se tome odupreti.

Mihal Hvorecki (1976), slovački pisac, prevodilac i publicista. Studirao je estetiku na Univerzitetu „Konstatntin Filozof“ u Njitri. Radi u Institutu „Gete“ u Bratislavi. Dobitnik je više književnih nagrada i autorskih stipendija:  Museums Quartier u Beču, Literarisches Colloquim u Berlinu, International Writing Program u USA. Napisao je Silný pocit čistoty, zbirka pripovedaka (1998), Lovci & zberači, zbirka pripovedaka (2001), Posledný hit (2003), Plyš (2005), Eskorta (2007), Pastiersky list, fejtoni (2008), Dunaj v Amerike (2008), Naum, roman (2012), Spamäti (2013).  Knjige su prevedene na nemački, italijanski, poljski, bugarski i češki jezik. 

arsenijevicv@ Slažem se s Mihalovom tezom vezanom za internet. Često pisci promovišu konzervativno stanovište po kom internet, kao, kvari čitaoce, favorizuje plitko čitanje i fragmentarizovanu pažnju te tako ne menja samo način na koji čitamo i doživljavamo tekst već ujedno i način na koji mislimo i opažamo svet oko sebe. Sve je to istina, ali… Lično mislim da se danas čita više nego ikada i da se u tom smislu menja forma a ne sadržaj. Svaki je istorijski period, uostalom, predstavljao izazov za književnost a književnost je te izazove uvek uspevala da prevaziđe. Ako problem postoji, dakle, on je pre u književnosti i onima koji je pišu nego u novim tehnologijama. Pisci su nagrađeni kompjuterima i internetom kao direktnom evolucijom njihovog osnovnog sredstva za rad (pero, olovka, penkalo, pisaća mašina…) a zahvaljujući internetu došlo je i do neočekivanog bujanja formata knjige stvaranjem potpuno novih formata (poput e-knjiga) kao i revitalizacijom i redefinicijom nekih starih i gotovo zaboravljenih formata (poput audio-knjiga). Sve to utiče na „male“ književnosti na različite načine, svakako, i postavlja čitav niz novih i neočekivanih iskušenja ali nam takođe daje mogućnost da funkcionišemo u globalnoj areni i samim tim, barem teorijski ili matematički, više šanse za vidljivost. Književnost svojstvenu novom dobu najbolje će pisati oni koje osnovni elementi tog doba nisu zatekli u punoj zrelosti već oni koji su se među njima rodili.

hvoreckym@ Meni upravo mlada slovačka kreativna scena daje najveću nadu za budućnost. Bez nje bi se ovde živelo mnogo teže. U celoj državi nastaju nezavisne kulturne inicijative, često za samo jako uski krug publike, ali to je jako važno. Za vreme socijalizma su ih nazivali „ostrva pozitivne devijacije“ a danas opet oživljavaju. Cela Slovačka je posejna klubovima, galerijama i pozorištima, gde ljudi u malim razmerama rade velike stvari. Sami uredjuju napuštene zgrade i uglavnom bez plate i nagrade rade to, za šta država ne mari. Čak je za činovnike postalo moderno da govore: ovo i to ćemo ostaviti da odrade aktivisti…

Gradjani tako zamenjuju lenje plaćene činovnike. Čak dotle smo dospeli. Najradije nastupam samo u ovakvim prostorima a preporučujem to i drugim autorima i autorkama, zato što su mnoge zvanične biblioteke dospele u „zamku“ propagande i pozivaju jako sumnjive goste, uglavnom nacionaliste.

Pozivam Vladimira u Bratislavu da mu konačno dam da mi potpiše svoj roman Cloaka Maxima. 🙂 Imam ga u češkom izdanju, jednom sam ga kupio u antikvarijatu u Prešovu a predstavlja bitan deo moje biblioteke.

Serijal tekstova pod zajedničkim nazivom Novi život i identitet predstavlja cilj mesečnika za književnost ikulturu vojvođanskih Slovaka Novi život da vrednuje kulturološku i psihološko-socijalnu kategoriju, ili pojam identiteta kroz razgovor između dva značajna pisaca, ili spisateljica iz Slovačke i iz Srbije.