Identitet koji imamo a koji nam stalno uzmiče

19.nov 2015

Identitet koji imamo a koji nam stalno uzmiče

DRAGAN VELIKIĆ – VLADIMIRA DORČOVA VALTNEROVA – DUŠAN ŠIMKO / Beograd – Maglić – Bazel

Dva pisca, slovački i srpski, govore o identitetu i upoređuju sopstvene književne i društvene kontekste

Vladimira Dorčova Valtnerova (Foto: Čila David)

Vladimira Dorčova Valtnerova (Foto: Čila David)

vdv@ Razgovarati sa velikanima pisane reči današnjice, kao što je srpski pisac Dragan Velikić koji živi i radi u Beogradu a koji je bio ambasador Srbije u Beču i slovački pisac Dušan Šimko koji je posle augusta 1968. iz tadašnje Čehoslovačke emigrirao u Švajcarsku, gde sada i živi, ne samo na temu identiteta jeste proces koji sigurno nije jednostavan, kao što je razumevanje pojma identiteta kompleksno i uvek jedinstveno. Radi se o dijalogu dve izvanredna pisca detalja, jer oba do detalja opisuju to, što poznaju kao svoj džep, kako je okarakterisao Dragan Velikić svoje, ali i Šimkovo književno delo. U ovom trijalogu, iako stojeći samo kao posmatrač na marginama razgovora, bila je obogaćujuća čast bit ideo intimnog, iako javnog razgovora o kontekstima ne samo književnih, ali i širih društveno-političkih, u kojima si kao pisci sazrevali i o onim, u kojima sada stvaraju Dragan Velikić i Dušan Šimko.

velikicd@ Odakle tolika vezanost i poznavanje detalja vezanih za Jugoslaviju, i posebno prostor Vojvodine, Bačke, Novog Sada kao u Poglavlju 3?

Kada govorite o Dunavu, onako usput, na strani 148, to me podseća na moj vlastiti tekst sa početka romana Danteov trg. Neverovatno koliko sličnosti. U Bonaviji počinjem sa Ulicom Miko na Budimu u kojoj je živeo Šandor Maraj, no, nije to samo pitanje sitnih detalja, već poetike su nam kompatibilne. I posebno taj uvid u obe strane: Istok i Zapad Evrope. Sa sve stereotiima na obe strane.

Pominjete Crikvenicu, meni važan  toponim.

No, najfascinantnije mi je veza sa precima. Čini mi se da je sva moja literatura priča o precima, u kojoj meri su prisutni u nama. To me je i dovelo do psihoanalitičara Leoolda Sondija, Mađara, koji je od 1942. Živeo u Cirihu, danas je tamo njegov Institut. Sondi je otkrioporodično nesvesno. O tome pišem u Isledniku.

Dušan Šimko (Foto: www.tageswoche.ch)

Dušan Šimko (Foto: www.tageswoche.ch)

simkod@ Dragi gospodine Velikiću, pominjali ste „vezu sa precima“ koja nam pomaže pri stvaranju naših priča. U tom smislu ste pomenuli mađarskog psihoanalitičara Leopolda Sondija koji je delovao u Cirihu. Uzgled rečeno, on je moj sunarodnik, rodio se u gradu Njitra, koji leži na jugu Slovačke. Godine kada se rodio (1893) je Slovačka bila deo Kraljevstva Ugarske. Sondijevi roditelji su navodno osim mađarski i nemački, pričali i slovački. U Njitri je živela, osim Slovaka i Mađara, i značajna jevrejska zajednica koja je u to vreme činila četvrtinu udela u ukupnom broju stanovnika Njitre.

Leopold Sondi nije slučajno odabrao Cirih. Osnivač psihoanalize Zigmund Frojd je dobro shvatao da ako neće da psihoanaliza bude samo neki lokalni bečki fenomen da njegovo učenje i metodika mora da se primeni i u inostranstvu. Protestantski Cirih gde su radili psihijatri C. G. Jung i Eugen Bleuer je postao drugi centar a onda je sledovao prodor u Sjedinjene države.

Sedamdestih godina je u Cirihu nastao krug istraživača koji si se bavili etnopsihoanalizom. Njegovo jezgro su činili Paul Parin, Fritz Morgenthaler i Mario Erdheim. Moj slovački prijatelj etnolog Milan Stanek koji živi u Bazileju, a koji je godinama istraživao na ostrvu Papua New Giunea, na reci Sepik u plemeu Yatmul je bio sa ciriškom grupom u bliskom kontaktu. Posredstvom njega sam kao običan laik imao pristup njihovim istraživanjima. Uostalom, MUDr. Paul Parin je na kraju Drugog svetskog rada kao lekar Švajcarskog crvenog krsta aktivno učestvovao u bitkama protiv nemačkih okupanata u Jugoslaviji.

Sada ću se vratiti Sondiju koji govori o fenomenu „Ahnenstrom“. Onaj predugačak red naših predaka koji se gubi u magli prošlih vremena nas određuje, to je verovatno lajtmotiv naše zajedničke prozne egzistencije.

Pitali ste o mom interesovanju za Vojvodinu, posebno za Bačku. Odgovor je jednostavan: moja pokojna majka Kovinka Čurić je rođena u selu Stari Sivac. Posle rata je otišla sa mojim slovačkim ocem, vojnim hirurgom Titove armade nazad u njegovu zemlju, u Košice. To znači da moj maternji jezik je srpski, koji je bio naš porodični jezik. Za vreme Staljinijade, kada je Tito mutirao u krvavog psa a SFRJ je postala gnezdo trockizma i odpadnika od pravog puta, tada su nam roditelji rekli da u javnosti sa njima ne pričamo srpski. Tako je u detinjstvu ovaj jezik dobio novi kvalitet zabranjenog voća. Posle smrti diktatora su nas, male dečake sa našom mamom, naravno bez tate, konačno pustili u kratku posetu rodbini u Bačkoj. Tadašnji arhaični, naizgled idilični odnosi na selu su za nas predstavljali nešto novo a tokom kasnijih raspusta provedenih ovde već kao gimnazijalci smo Jugoslaviju shvatali kroz ružičastu opojenost. Američki filmovi, strip-sveske i čokolada Kraš koje su u Čehoslovačkoj bile zabranjene su nama tinejdžerima stvorili potemkinovu kulisu lepšeg sveta.

Kada se radi o košickom, danas svetskog autoru Sandrou Maraju, to za mene predstavlja neku konstantu egzila. Rodio sam se u ulici, u kojoj je svoju mladost proživeo Sandor Maraj, sin bankara Grosmida. Lola Macner, supruga Marajova, sa kojom je otišao iz Košica u egzil, je bila dobra prijateljica moje bake. A njena sestra, advokatka Sarlota Kertezi je posle Drugog svetskog rata bila u dobrim odnosima sa našom porodicom. Kada sam posle dvadeset godina egzila prvi put posetio moje rodno mesto Košice, posetio sa gospođu Kertezi. Poklonila mi je nekoliko prvih signiranih izdanja Maraha na mađarskom i francuskom. Šandor Maraj je za mene paradigma u njegovoj vernosti mađarskom jeziku. Verovatno bi znao bez problema da piše svoje romane na nemačkom, bio je pored ostalog pariski dopisnik Franfurter Cajtunga. Ali on se zainatio i ostao je pri svom rodnom jeziku. Što se tiče jezika u kojem pišem pišem, ja sam dvojdomi autor – publicistiku pišem na nemačkom a prozu na slovačkom. Moja odluka da pišem na slovačkom ustvari nije bila racionalna odluka, ali nikad nisam zažalio. Iz ovakve situacije proizilazi kod mene onaj dvostruku „pogled na obe strane“.

Sada još o pomenutoj ljubavi prema detaljima, to mi je slovačka književna kritika svojevremeno zamerala. Možda to kod mene izvire iz takoreći prirodnonaučnog profesionalnog pogleda na svet i u mojej nesposobnosti da pišem linearno u neprekidavanom vremenskom okviru.

U Vašem romanu Danteov trg – Dante-Platz, koji sam čitao na nemačkom (Wieser Verlag, 1999, s. 227) pominjete Srednju Evropu – Mitteleuropa. Prisećam se diskusije Djerdja Konarda, Milana Kundere i Danila Kiša na ovu ambivalentnu temu. Stvarno za nas Slovake i Čehe do određenog perioda je bila važna diskusija koja je danas nestala iz podsvesti intelektuala s obzirom na druge teme. To što mi se baš nije sviđalo jeste na neki način tezovit Kunderov antirusisizmam. Kako Vi na to gledate?

Foto: www.unsplash.com

Foto: www.unsplash.com

velikicd@ Dragi gospodine Šimko, uživao sam u Vašem pismu. Poznajemo se, koliko vidim, na osnovu jedne knjige – Vi ste čitali Danteov trga ja Vaš Gubbio – ali slutim da su nam literarni svetovi veoma kompatibilni. Uživao sam čitajući Gubbio.  Kada u oktobru budem dve nedelje u Beču, potražiću Vaše knjige na nemačkom. Mi se više ne možemo mimoići. Na nemačkom je prevedeno devet mojih romana. Tri romana postoje i na slovačkom u prevodu Karola Chmela (Severná stena i Prípad Brémy kod Kalligrama, i Ruské okno kod Slovart).

Dragan Velikić (Foto: Milovan Milenković, Vreme)

Dragan Velikić (Foto: Milovan Milenković, Vreme)

Kažete da Vam je svojevremeno slovačka književna kritika zamerala odusustvo linearnosti. Pa, u tome, u tom odsustvu, i jeste lepota literature. U neprevidivosti je draž i života, i literature. Užasavam se knjiga koje kao da su izašle iz farmaceutskih laboratorija. Danas u svetu vlada fenomen: solidna književna dela, uspešna i kod kritike i kod publike, ali bezbojna, stvorena bez doživljaja, za jednu sezonu. Knjiga koju ne poželimo da pročitamo i po drugi put, nije ni bila vredna čitanja. Jednom u tri godine pročitam, recimo,Maestra i Margitu, Bulgakova.

Ne mogu reći da sam nezadovoljan kritikom svojih romana, posebno u Nemačkoj i Austriji, gde sam imao izvrsne kritike. Međutim, odavno primećujem da se dnevna kritika u novinama nemačkog govornog područja svodi na prepričavanje. Da li i vi, koji živite već decenijama u Švajcarskoj to primećujete, ili sam ja u krivu? Još uvek u srpskim, hrvatskim i bosanskim novinama se može naći kakva recenzija koja je, pre svega, dobar tekst, funkcioniše kao priča o knjizi, a ne bedastoća koja prepričava roman potencijalnim čitaocima. Užasavam se puke deskripcije, onih debelih besmislenih romana koji zatrpavaju život, umesto da ga otkopavaju. Ne podnosim jalovu mistifikaciju. Dosadni su mi Pol Oster i Orhan Pamuk, vredni službenici književnosti. Ne čitam samo da bih se zabavio, već da bih se udvojio. Zato volim Zebalada.

Što se tiče Kundere, nekada mog omiljenog pisca, jeste, pojedina njegova razmišljanja su na liniji antirusizma. Dobro se sećam njegovog teksta na temu Mitteleurope. Mada, mada… kako se to samo u dve, tri decenije promenilo.

Mitteleuropa… U vreme “gvozdene zavese”, mit o Srednjoj Evropi živeo je u književnosti. Narodi koji pripadaju tom prostoru, tokom postojanja Istočnog bloka bili su zatočeni u jednoj drugoj geografiji. Bili su samo gosti na političkom Istoku Evrope koji ih je prisvojio nakon Drugog svetskog rata. U vreme blokovske podele Evrope, pojam Srednje Evrope na Istoku – ma kako i gde se promišljao – nosio je u sebi komponentu subverzivnosti. Svejedno da li Mađar ili Slovenac, Hrvat ili Čeh, Srbin ili Slovak, upisivao je u taj pojam stepen nezadovoljstva svetom u kojem je živeo. Čini mi se da je Kundera pokušao da Rusima ispostavi račun za to nezadovoljstvo, što je besmislica.

Volim kod Vas što su književni svetovi koje pominjete sastavni deo relanosti. Jedna je to ploča na kojoj se dešava naš život. Iskustvo koje se stiče čitanjem takođe je iskustvo iz prve ruke – neposredno. Pa tako, mogu da zamislim na nepcima ukus piva „svetionik severa“ koje pominjete.

Naša memorija je trezor, u njoj je deponovano i ono što knjižimo kao fikciju. Pisanje je otkrivanje veza koje postoje između stvari, ljudi i pojava. Bez vibracije, bez erosa, nema čari ni u čitanju, ni u pisanju.

simkod@ Dragi gospodine Velikiću. Načeli ste temu kvaliteta i važnosti književne kritike. Posle društvenih promena u bivšoj Čehoslovačkoj godine 1989. došlo je do kratkotrajnog oživljenja žanra književne kritike u medijima, koja je odjednom bila oslobođena korzeta stranačke kontrole i takođe samocenzure. Ali spisateljska egzistencija je odjednom bila novodefinisana u uslovima turbokapitalističkog razvoja društva. Bilokako, pisci u Slovačkoj danas ne igraju ulogu „javnih“ intelektualaca. Današnji autori su doduše naizgled slobodni, ali moraju da se pojedinačno pomire sa njihovom više-manje skromnom egizistencijom a njenom odgovarajućom ekonomijom. To što mi razumemo kao pojam kvalitetne književnosti je danas u Slovačkoj pre marginalna pojava. Tiraž ovakvih knjiga slovačkih autora se kreće u granicama 500 do 1500 primeraka. Istinu reći, ne smatram to kao katastrofu. Takozvana trivijalna, importovana zabavna i domaće ženksa književnosti pobeđuju, kada se radi o interesovanju čitaoca i odgovarajućeg tiraža. Nedavno me je zabavila novinska vest iz Slovačke da je bivši Klub slovačkih pisaca u ulici Laurinska u Bratislavi promenjen na striptiz-bar.

„Javni“ intelektualci kao što su nekad u prošlosti bili autori Hans Magnus Enzensberger, Jirgen Habermas, ili švajcarski pisci Maks Friš i Fridrih Diremat su nestali iz društvenog života. Nekada poznati književni kritičari kao Fric J. Radac (Die Zeit), Marcel Rajh-Ranicki (F.A.Z.) i Fransoa Bondi (Die Weltwoche) su bili ne samo stručno i stilistički spremni, već pre svega osim usmeravanja pažnje čitatelja novina na konkretnog autora, su pre hteli da otkriju nove, često skrivene svetove sakrivene u književnom delu. Sve u svemu, bez trunke prepričavanja prema PR-materijalima poslatim od strane ovih ili onih izdavaštvima.

Danas u dobu celosvetske digitalizacije ulogu „javnih intelektualaca“ uspešno supliraju medijske zvezde, TV voditelji, omiljeni glumci i glumice, futbaleri, sporedni političari i hohštapleri raznog tipa. Njihova stalna prisutnost u medijima ima više formi. Posećuju tabore migranata, slumove u razvojnim zemljama, ili naizgled se bore za prava LGBT populacije, i često su dobrodošli kao zamena za dosadne političare bez formata,  kojih u Evropskoj uniji ne manjka. Društvene mreže su postale platforme nove para-književnosti koju čine i konzumiraju desetak hiljada ljudi. Ne treba očajavati da je kvalitetna književnost koja pokreće krv u našim mozgovima i emocijama bila u opadanju. Gledano dijalektički  to je možda suprotno.

Mišel de Montenj je objavio svoje Eseje godine 1580. u Bordou. Od njega možemo da naučimo koliko je važna kritika racionalne površnosti koja pokušava da objasni svet na osnovu pojmova i obrazaca pri čemu prema Montenjovi se prećutkuje upravo to „tajanstveno“ u odnosima ljudi i predmeta međusobno. A  možda upravo traženje (potraga za) ovaj „tajanstvenosti“ je jedna o mnogih uloga književnosti.

Posle mog odlazka u švajcarski egzil, tri nedelje posle okupacije Čehoslovačke u augustu 1968 vojskom Varšavskog pakta iz političkih razloga 21 godinu nisam mogao da posetim moje rodno mesto i sresti roditelje, brata i prijatelje, koji su tamo ostali na milost i nemilost Husakovoj normalizaciji. Stalno sam pratio stanje u Čehoslovačkoj i bio sam s vremena na vreme svetsan cele absurdnosti mog delovanja. Primoravao sam se da čitam stranačku štampu a moj pokojni otac mi je stalno slao sve književne novitete za koje sam ga zamolio. Počeo sa da pišem recenzije tzv. slovenskih književnosti što je predstavljalo moj ulaz u nemački i švajcarski fejeton.Kasnije su prispele i reportaže iz Kine i Japana gde sam radio na tamošnjim univerzitetima. To je bilo svakako zanimljivije od pisanja recenzija. Uopšte pisati na dva jezika, na slovačkom i nemačkom je na jedan način aktraktivna egzistencija, ali ima svoje mane.

Pomenuli ste prevode na nemački, pa ako slučajno budete u Beču, pogledajte moj književni bedeker mog rodnog mesta sa naslovom „Košice – Kaschau. Ein Reise- und Lesebuch„ (Arco Verlag, Wien-Wuppertal 2013). Ova knjiga je bila izdata prilikom proglašenja Košica za Evropski glavni grad kulture.

velikicd@ Dragi gospodine Šimko, svakako ću kupiti Vašu knjigu o Košicama kada odem u Beč. Naručiću je u jednoj knjižari u devetom becirku gde sam „Stammkunde“. Ja sam pasionirani čitač bedekera. Kada sam 24. marta 1999. godine u rano jutro vozom napustio Beograd, i otišao u Budimpeštu – a napad NATO-a na Jugoslaviju počeo tog istog dana predveče – našao sam se prvi put u egzilu. Jer, do tada, punih deset godina odlazio sam u Austriju i Nemačku, povremeno i na kratko, ali to je bilo svojevoljno, i uvek sam odbijao insinuacije novinara da sam u egzilu. (Valjda je to njima bilo medijski intrigantnije.) Sećam se kako se tih godina koketiralo sa pojmom egzila. Jedna srpska pesnikinja se još 80- tih godina prošlog veka udala i otišla da živi sa mužem u Njujork, a kada je  nekoliko godina kasnije počeo raspad Jugoslavije, ona počinje serijal: Pisma iz egzila. Takvih primera je bilo mnogo.

Zapad je bio programiran na priču egzila iz vremena hladnog rata. Jugoslavija uopšte nije imala tu priču. Naravno, kada je počeo raspad Jugoslavije, mnogi su bežali iz svih bivših republika na Zapad, i stvarno se našli u egzilu, međutim, u isto vreme počinje i trgovanje temom egzila kod nekih pisaca. Otužno je kada umetnik koristi temu egzila kao kakav remorker, ne bi li stekao više pažnje ulogom mučenika. Kako se samo lagalo, kako su se stvarali stereotipi. Ali, da se vratim knjigama.

Foto: www.unsplash.com

Foto: www.unsplash.com

I tako sam u Budimpešti u antikvarijatima nalazio knjige na nemačkom, engleskom i italijanskom, veoma povoljno. Jedna od prvih knjiga koju sam kupio bio je bedeker na nemačkom o Marijenbadu. Iščitao sam je, zabavljao se bizarnim podacima, npr. koliko je muzičara imao veliki banjski orkestar, šta su sve na menijima u to vreme, 1906. godine, nudili restorani Marijenbada, zatim tu su se nalazile razne reklame, oglasi, adrese lekarskih ordinacija, itd. Moje pasionirane šetnje Marijenbadom bile su nukleus budućeg romana Slučaj Bremen.

Kako jasno pamtim to avgustovsko jutro 1968. godine. u kući mog ujaka u Šapcu, kada sam čuo da su Rusi ušli u Čehoslovačku. Prva misao mi je bila da li ću sada moći da ostvarim svoj plan za iduće leto i krenem sa društvom u Čehoslovačku. Jer, prethodnog leta 1967. godine bio sam sa orkestrom muzičke škole na turneji po Čehoslovačkoj, zapravo po Slovačkoj i Moravskoj. Bili smo stacionirani u Trenčinskim toplicama, i odatle odlazili na koncerte u Trenčin (svirali smo na tvrđavi), Brno, Bratislavu, Hrozenkovo… Neka imena gradova sam zaboravio. Bili smo i u Tatrama. Tri sedmice provedene na turneji bile su tako uzbudljive. Tek sam bio krenuo u svet. I sada Rusi! U mojoj glavi trinaestogodišnjaka sve se ispreturalo. Pitao sam ujaka do kada će Rusi ostati u Čehoslovačkoj? On se nasmejao i rekao da Rusi dugo ostanu tamo gde dođu na tenkovima.

Šta ste vi radili tog jutra 21. avgusta 1968. godine? Kako pamtite taj dan? I da li ste odmah odlučili da napustite zemlju?

Pre šest godina bio sam na književnom festivalu u Žilini. U povratku sam svratio u Trenčin, i prošao onim jakim usponom prema tvrđavi. U međuvremenu su prošle 42 godine. Ali, još uvek osećam na nepcama ukus sladoleda od vanile koji sam tog davnog leta 1967. godina jeo na trenčinskoj tvrđavi. U Košicama nikada nisam bio. Ali zato poznajem Gubbio – grad kulisa. I porti dei morti. Fontana dei matti. Po legendi ko tri puta obiđe oko fontane, završiće život u ludilu.  Obišao sam samo dva kruga, za treći nisam imao kuraži. U mom romanu Astragan, Lenjin se u povratku sa Kaprija, gde je boravio u Gorkijevoj vili, zadržava nekoliko dana u Gubbiju. Možete misliti sa kakvom sam znatiželjom čitao Vaš roman Gubbio.  

Malo sam preterao u disperziji! Eto, pada mi na pamet Vladislav Mijačko. Njegov roman Ukus vlasti pročitao sam još u studentsko vreme, i sećam se da mi se veoma dopao. Posle nisam čuo ništa o Mijačku.

P.S. Gde je tačno Bazilej?

Foto: www.wikimedia.com

Foto: www.wikimedia.com

simkod@ Dragi gospodine Velikiću, u poslednjem tekstu ste pomenuli slovačkog pisaca i publicistu Ladislava Mnjačka. On je bez dileme najčešće prevođen slovački autor uopšte. Njegove knjige su prevedene na 26 jezika. Za moju generaciju je on bio važan slično kao Alexander Solženicyn sa svojom knjigom Jedan dan u životu Ivana Denisoviča (1962). Mnjačko je u početku bio prominentni novinar komunističkog režima, ali njegov preporod u kritičara dikatature se završio knjigom Zakasnele reportaže koje su objavljene upravo u godini naše mature i delovali su na nas kao bomba. Mnjačko je bez straha i na privlačan način iscrtao sudbine ljudi, žrtava staljinističke diktature u Čehoslovačkoj posle februarskog puča 1948. Velikim iznenađenjem je bio njegov demonstrativni odlazak u Izrael godine 1967. na protest protiv tadašnjeg jednostranog stava čehoslovačke vlade i stranke prema izraelsko-arapskog rata. Posle okupacije naše zemlje vojskama Varšavskog pakta je otišao u egzil gde je nastavio sa pisanjem. U vreme razkola između slovačkih i čeških elita se odlučno postavio na starnu pristalica zajedničke države. Lično sam ga sreo samo jednom na njegovom predavanju u bazilejskom domu odbora Volkshaus. Njegove knjige su otišle u zaborav i danas više ne izlaze.

Danas u vreme ogromnog talasa imigranata sa Bliskog Istoka i afričkih zemalja jeste varljivo početi sa upoređivanjem sa posleratnim migracijama u Evropi posle Drugog svetskog rata. U svakom slučaju, pokazuje se da EU nine sposobna da usvoji rešenja i da još uvek nema ni približan koncept kako da se postavi prema ovom kompleksnom problemu. Nemačka je momentalno voljom svojih političkih elita i dela građana odlučna ka širokogrudom primanju izbeglica.

Koliko dugo će ova rizična politika potrajati je za sada u oblacima. U svakom slučaju, EU počinje da stvara masivni pritisak na „mlade zemlje članice“, ko što je Slovačka, Češka, baltičke zemlje, ili Poljska, da učestvuju u kvotama dodeljenih migranata u sve zemlje EU. Svakom je u međuvremenu jasno da Dablin kao takav je de facto likidiran i da su kriterijumi za azil samo iluzija. Nemačka je i dalje onim ogromnim magnetom i utopističkom zemljom blagostanja i slobode za mase Arapa i Afrikanaca.

Već prvih dana okupacije Čehoslovačke se ustvari osećalo cepanje našeg društva. Već su se javili prvi glasovi da Proleće u Pragu je bila greška i naivni nesmisao i da se treba sa Rusima pragmatično dogovoriti. Glavni predstavnik ovog smera je bio dr Gustav Husak, slovački komunistički političar i kasniji predsednik Čehoslovačke republike. Zato sam i bio jako skeptičan prema daljem mogućem razvoju kod nas.

Posle invazije u augustu 1968. sam kroz tadašnju Jugoslaviju, gde je živela moja baka, otišao u Švajcarsku, gde sam dobio politički azil i bio mi je širokogrudo omogućen nastavak u studijama. Otišao sam osmog septembra 1968., kada su granice još bile otvorene i vladao je određen haos.

U početku kao student geologije sam hteo da odem na Island, ali ovaj romantičan san se nije ostvario, jer Island nije u Bazileju imao konzulat a iz Ženeve me je njihovo zastupništvo u Ujedninjenim nacijama informisalo da izbeglice jednostavno ne primaju. Ovako je Island na vlastitu štetu ostao bez primernog građanina…

Sada da se vratim Bazileju, gradu, gde sam sa pauzama preživeo 47 godina. Na ovom gradu najviše senim bliskost otvorenih granica i određenu praštajuću toleranciju. Baden i Alzas su na bicklu na dosegu za četvrtinu sata.

Pominjali ste Vaš interes za književni bedeker. Godine 2006 je objavljena antologija Bazileja koja mapira skoro bezgraničnu književnu scenu u ovom gradu, u ovoj fascinantnoj evropskoj književnoj raskrsnici, počevši Šedelovom Hronikom sveta, kroz Erasma Roterdamskog, Ničea, Klajsta, Dostojevskog, Hesea, Cvajga, Maraja, Tomasa Mana do Hohhuta itd. Prirodno, bio sam srećan što je i moja malenkost zastupljena u knjizi. (D.M. Hoffmann & Barbara Piatti: „Basel“, Europa erlesen, Wieser Verlag Klagenfurt & Schwabe Verlag Basel, S. 294)

Kao čovek bez državnog državljanstva, „opremljen“ tzv. Nansenovim pasošem, sam ovde živeo sedamnaest godina. Više od jedne trećine stanovnika grada su stranci a ja sam sam danas tzv. „Švajcarac sa papirima“. Moj čehoslovački pasoš mi je komunistička justicija uzela. U Slovačkoj su mi u odsustvu sudili za napuštanje republike i takođe za moju publicitičku, navodno „protivsocijalističko“ delovanje u fejetonu nemačkih i švajcarskih novina, i u radiju. Novi slovački pasoš sam dobio pre nekoliko godina. Ali istinu govoreći, istorijski Košičanin je u toku svojeg života imao više pasoša iza sebe, iako se iz našeg grada nije pomerio. Malo kao stanovnik Novog Sada.

Ovde smo opet kod onog našeg nesrećnog identiteta, koji imamo a koji nam stalno izmiče. Iza naših leđa nam ipak stoji dugačak red naših predaka poznatih i nepoznatih, što nas nehotice vezuje.

Foto: www.unsplash.com

Foto: www.unsplash.com

dvelikic@ Poštovani gospodine Šimko, naša prepiska se okončava, barem za ovaj put. Vaš bedeker o Košicama je moj sin već  kupio, i čeka me u Beču. Nabaviću i Wieserovo izdanje Europa erlesen o Bazelu. Wieser je bio moj prvi izdavač na nemačkom jeziku. Ostali smo prijatelji. Edicija Europa erlesen je nešto najbolje što je taj izdavač stvorio. Neki moji eseji i odlomci iz romana objavljeni su u tim “wieserovim” gradovima i obastima: Beograd, Budapest, Beč, Venecija, Zagreb, Istra…

Nadam se da ćemo se Vi i ja jednom negde i lično upoznati. Naime, dobio sam stipediju Landis & Gyr Stiftunga, tako da ću iduće godine u periodu od početka avgusta do kraja januara 2017. biti u mestu Zug. Fascinira me preciznost Švajcaraca, jer sam već dobio informacije o svim detaljima mog budućeg boravka u Zugu. Mene to ne čudi, naprotiv, i sam se tako ponašam. Život je dovoljno nepredvidljiv, pa zašto ga dodatno komplikujemo suvišnim improvizacijama, tačnije navodnom opuštenošću koja je samo alibi za lenjost i ravnodušnost.

Izgleda da su u ovoj svetskoj izbegličkoj krizi velikodušnost i mogućnosti Nemačke brzo iscrpljene. Ovo kažem bez ironije. Zna se dobro ko je najodgovorniji za sva ona arapska proleća, za intervencije i “uređivanje” sveta. Danas nema velikih državnika, vizionara, kao što su bili Masarik, Vili Brant i De Gol. Svetom upravljaju karikature, najamnici u službi krupnog kapitala, samo fingiraju da su nekakvi subjekti svetske političke scene. I svuda obilje medijske patetike. Ne razumem zašto SAD ne prime milion izbeglica, ili barem 800 hiljada, a ostatak Francuska, čiji tadašnji predsednik Sarkozi je hvatao tercu bestijalnom razvaljivanju Libije?

Na svetu je ljudi sve više, a pameti sve manje. U to se uveravamo svakodnevno, čim otvorimo novine ili uključimo televizor. Nasrću na nas političari, učesnici rialitija, top shop moderatori, sa jednom jedinom namerom: da nas hipnotizuju. Da nas spreče da mislimo. A baš se po tome ljudi najviše razlikuju od životinja i biljaka. Onaj ko ne misli, evolucijski je bliži kokoški ili mimozi, nego homo sapiensu. Rečenica može biti bez subjekta. Život, takođe. Da nije tako, ne bi svet danas bio u stanju beznađa, apsurdniji nego ikada do sada u svojoj istoriji.

Ipak, verujem da uvek Dobro prevlada Zlo. To malo, ta zera ljudskosti spašava svet. A to, zapravo nije nikad malo. To je sve.

Serijal tekstova pod zajedničkim nazivom Novi život i identitet predstavlja cilj mesečnika za književnost ikulturu vojvođanskih Slovaka Novi život da vrednuje kulturološku i psihološko-socijalnu kategoriju, ili pojam identiteta kroz razgovor između dva značajna pisaca, ili spisateljica iz Slovačke i iz Srbije.

V.DORČOVÁ-VALTNEROVÁ
V.DORČOVÁ-VALTNEROVÁ

VLADIMIRA DORČA-VALTNER (1981) Od septembra 2013 je odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. U redakciji „Hlas ljudu“ je zaposlena od marta 2013. godine, najpre kao urednica – novinarka. Od januara 2009. do februara 2013 bila je koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila je kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina. Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila je predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica je Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu i nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu koju dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara. Kontakt: dorcova@hl.rs