Društvena klima, Zeitgeist, je nešto što se na polusvesnom ili čak nesvesnom nivou umeša u našu umetnost

28.maj 2016

Društvena klima, Zeitgeist, je nešto što se na polusvesnom ili čak nesvesnom nivou umeša u našu umetnost

13124517_1048675698553560_5869921057630195511_nDana Todorović  – Vladimira Dorčova Valtnerova –  Svetlana Žuhova / Beograd  – Maglić – Mihen

Dve spisateljice – slovačka i srpska – razgovaraju o identitetu, o književnim i kulturnim kontekstima

Vladimira Dorčova Valtnerova (Foto: O. Filip)

Vladimira Dorčova Valtnerova (Foto: O. Filip)

vdv@ Prva stvar koju sam, čitajući roman Dane Todorović (1977) „Park Logovskoj“ koji je ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu za 2015. i knjige Svetlane Žuhove (1976) „Slike iz života M.“ koja je bila finalistkinja konkursa Anasoft litera 2014, primetila jeste razlika u književnoj naraciji Todorovićeve i Žuhove. Dok Vi, Svetlana, imate svedeni jezik (kraće rečenice), kao da čitaocu štedite vreme u ovom brzom životnom tempu, a upravo time dodaje dinamiku čitanju, Dana koristi duge rečenice, usmerena je ka deskripcii, čime čitaoca  uvuče u priču. Obe spadate u mlađu generaciju pisaca i imate sada već bogato životno iskustvo koje ste pored ostalog stekli jedno vreme živeći i studirajući u inostranstvu. Kada o vama razmišljamo u ovakvom “inostranom” kontekstu, kakvo je vaše shvatanje identiteta – šta ono vama znači? Da li nalazite i u sopstvenom shvatanju identiteta nešto svedeno, odnosno deskriptivno?

dtodorović@ Mislim da je upravo ovo bogato iskustvo – odlazak iz roditeljskog doma u petnaestoj godini života, školovanje i studije u nekoliko različitih zemalja – doprinelo tome da se na svom životnom putu posvetim nekoj potrazi za suštinom koja istrajava uprkos spoljnim faktorima. Nisam ni toliko sigurna koliko je ova moja konstantna unutrašnja težnja za skladom, lepotom i svetlošću uslovljena životnim okolnostima, a koliko je ona jedna predodređena potreba – jedna, da kažem, iskonska potreba duše. Bilo kako bilo, reč koja bi najpribližnije mogla da sumira ovaj put duše je ‘jednostavnost’, i zbog toga bi se moglo reći da je moje viđenje identiteta bliže Svetlaninom ‘štedljivom’ stilu pisanja nego nekom deskriptivnom. Ni sama ne znam zbog čega, kao autor, više naginjem ka tim opširnijim rečenicama, ali imajući u vidu poruke i vrednosti koje kroz priču nastojim da istaknem, rekla bih da u centru moje proze svakako leži jednostavnost.

Dana Todorović (Foto: arhiv D. T.)

Dana Todorović (Foto: arhiv D. T.)

sžuhova@ Odmah na početku moram da kažem, da ste uspeli da pitate ono, što me valjda niko do sad nije pitao, čak ni ja sama nisam o tome razmišljala na taj način. To jest, da li “štedljiv” način pisanja jeste odraz nečeg svedenog iz mog identiteta. Stil pisanja koji ste nazvali sveden sam otkrila tek u poslednjoj knjizi, mada sam radila na tome da postepeno do njega dođem. U debitantskoj knjizi, zbirki priča “Dulce de Leche” još nisam bila “štedljiva”, čak obrnuto, u njoj sam u slojevima razgranavala rečenice i kritičari su mi tada zamerali nedisciplinovanost, što je bilo povezano upravo sa time. Sada mislim da su te zamerke bile na mestu. Postepeno sam počela da pišem jednostavnije a u poslednjoj knjizi „Slike iz života M.“ ta štedljivost jeste najočiglednija.

Mislim da i u mom identitetu obe mogućnosti (po)stoje jedna pored druge. S jedne strane me stvarno privlači neka štedljivost, asketizam, umerenost, kontrola, disciplinovanost. Druga knjiga proizilazi upravo iz “disciplinovanog” dela ličnosti, opisuje kontolisani, disciplinovani period života junakinje. Isto tako u svom identitetu imam i impulzivan, neobuzdan a jako neutrvđen (neorganizovan) deo koji se sa druge strane pojavio u debutu. Oba su važna. Možda je zanimljivo i to da je književno pisanje pre pripadalo onom nedisciplinovanom i nekontrolisanom delu mene, dok postepeno nije prešlo u onaj kontrolisan i disciplinovan, drugim rečima, iz pisanja je nastao posao. Možda je zato došlo do tog prelaska u stilu.

dtodorović@ Jako mi je interesantno u Vašem odgovoru to što ste svedeni stil poistovetili sa disciplinom i kontrolom, a kao kontrast tome, naveli književne procese u debitantskom romanu, koji je pisan jednim impulsivnijim i neobuzdanijim stilom. Ovo mi je interesantno iz razloga što moj stil svakako karakterišu opširne rečenice, ali je sam proces građenja tih rečenica izveden sa velikom kontrolom, pošto jako sporo i temeljno pišem i uživam u tome da glancam svaku rečenicu. Doduše, što se mog poslednjeg romana tiče, ovde sam se malo poigrala sa stilom klasične ruske književnosti, te je donekle i ruska književna tradicija uslovila da stil bude baš takav, kao što je i stil Svetlaninog drugog romana bio donekle uslovljen kontrolisanim životom njene junakinje. Što me upravo dovodi do pitanja.

Svetlana, da li vidite sebe u budućnosti kako pišete neke veoma dugačke rečenice? Koliko mislite da stil, zapravo, ima veze sa tim dubokim pitanjem identiteta, a koliko je to jednostavno neki umetnički izraz kome, kao autori, iz nekih neobjašnjivih razloga težimo (poput čiste estetske predispozicije ili sklonosti)?

sžuhova@ Naravno da ste u pravu, kada kažete da duge rečenice ne moraju da znače implusivnost a kratke disciplinu. Kod mene je to tako a pri odgovoru sam dozvolila da samu sebe zaslepim sopstvenim iskustvom. To je klasično pitanje u raznim razgovorima, zašto je stil ovakav ili onakav. Naprimer u noveli “Yesim” puno radim sa poređenjima i često su me pitali kako i zašto sam odabrala taj stil. Slično je i knjiga “Slike iz života M.” priča o umiranju, ali je napisana jako civilno, u kratkim rečenicama, svedeno. I tu me često pitaju, zašto. A ja ne mogu da odgovorim ništa drugo, osim da ne znam. To nije moj izbor, moja odluka, nisam o tome ni unapred razmišljala. Zato samsklona da pomislim da je stil pre stvar ličnosti, nečeg dubinskog, nešto kao slobodna asocijacija u psihoanalizi na koju se ne može voljom uticati, nego se dešava “sama”. Ovo se verovatno odnosi na celokupno pisanje.

Dana, kažete da imate bogato životno iskustvo. Da li mislite da životno iskustvo pomaže u pisanju? Iz toga bi trebalo da proiziđe zaključak da pisac sa godinama postaje bolji. Ili pitanje postavljeno na drugačiji način. Ima pisaca koji su “samo” pisci, nemaju drugi, “civilni” posao. Drugi (među njih spadam i ja) imaju posao pored kojeg pišu.  S jedne strane nikada neće imati dosta vremena za detaljni posao pisca, a s druge strane možemo imati argument da šire i različitije životno iskustvo obogaćuje njihovo pisanje. Šta Vi na to kažete?

dtodorović@ Moje iskustvo je isto kao i Vaše, Svetlana, u smislu da mi je teško da objasnim ili racionalizujem neke svoje odluke koje donosim kao pisac, što verovatno samo potvrđuje činjenicu da kod ljudi umetničkog senzibiliteta stvaralački postupci često ostaju na nivou nesvesnog, jer se u velikoj meri oslanjaju na intuiciju. To u mom slučaju ponekad dovodi do nerazumevanja u razgovoru za novinarima jer na mnoga pitanja u vezi sa mehanizmima sopstvenog stvaralačkog postupka jednostavno ne umem da odgovorim. Takođe, sigurno se i Vama dešavalo da, tek kada pročitate tuđu analizu nekog vašeg dela, postanete svesni nekih dodatnih značenja ili neočekivanih slojeva koje ono može da sadrži.

Mislim da nas životno iskustvo svakako čini kompletnijim stvaraocima. Kod mene je to bogato iskustvo u ranoj mladosti dovelo do usamljenosti, traganja i možda nekog naglog odrastanja. Imala sam potrebu da neke od tih iskustava dokučim i razvrstam, da preispitam stvarnost oko sebe i svoju ulogu u njoj, pa je tako i nastala moja želja za pisanjem. Međutim, moram da priznam da što sam starija, to me iskustvo više ometa u pisanju (naravno, ovde sad govorim o spoljnim faktorima, svakodnevnim obavezama itd., ne toliko o iskustvu koje nam duše, kako rastu, stiču tokom čitavog života). Pomalo sam introvertnijeg i osetljivijeg sklopa, pa mi je teže da radim pod pritiskom, ili da se posvetim nečemu ako mi energija nije u potpunosti usmerena ka tom cilju. Naravno, u stvarnom životu i u ovo naše savremeno doba, idealni uslovi su gotovo nemogući. Rasuta energija jeste neka vrsta smetnje, kao i večiti nedostatak vremena neophodnog za stvaranje, ali kad god osetim neku vrstu frustracije po tom pitanju, trudim se da sebe podsetim da ne treba žuriti kada je kreativnost u pitanju, da će sve doći u svoje vreme, i to me na neki način uči da imam vere u svoj književni put, ma koliko se on ponekad činio neplodonosnim.

Ovo otvara pitanje o dnevnim rutinama i ritualima pisaca, što je meni oduvek bilo zanimljivo, verovatno radi poređenja sa sopstvenim iskustvom. Svetlana, kada se odlučite da nešto pišete, sa svim životnim obavezama koje imate, kako izgleda Vaš dan? U kom delu procesa izgradnje nekog dela ulogu igra inspiracija, a u kom čista mehanika ili suvi rad? Kad smo kod inspiracije, koliko mislite da je ona u današnje vreme neophodnost u životu jednog pisca, a koliko neka vrsta komfora, luksuza, možda čak i stereotipa koji se vezuje za našu profesiju? Čini mi se da kod mnogih ljudi i dalje vlada ubeđenje da je za kreativnost potreban neki neobuzdani ili nekontrolisani nalet inspiracije – kao neka vrsta kreativnog transa – da bi to imalo smisla. Kako Vi na to gledate?

vdv@ Pošto u određenom smislu i ja negujem kreativni proces, s obzirom na to da sam novinarka, dozvoliću sebi da i ja odgovorim napitanje vezano za inspiraciju i suvoparan posao. Činjenica je da su u novinarstvu prisutne zaista dve strane medalje i upravo ono što nas spaja sapiscima jeste konačan rezultat našeg rada u kom se ta suvoparnost posla ne oseća (možda nam ne pođe uvek za rukom). Zapravo se menšujem u razgovor sa jednim razlogom a to je dapostavim pitane oboma. O identitu smo malo govorili, a mene upravo to zanima – da li je imate jednu ili dve  – koliko i kakve – a napokon: uašto upravo te, šta određuje da upravo njih doživljavate kao deo svog bića?

Svetlana Žuhova (Foto: FB)

Svetlana Žuhova (Foto: FB)

sžuhova@ Rutina pisanja mi nije jača strana. Jedino što je tačno, je da sam ranoranilac. Moje produktivno vreme počinje rano ujutru posle prve kafe i traje do podneva, posle toga već ne ide koliko god da se trudim. Veći deo života pisanje nije bilo moj glavni posao. “Na stalno radno vreme” sam počela da pišem posle fakulteta i nekoliko puta po jedan-dva letnja meseca. U ovim dragocenim perodima sam uspela prilično disciplinovano predpodne da pišem a poslepodne da kuliram. Veći deo života sam zaposlena u bolnici a bolnički život je veoma strukturisan a njegov glavni deo se dešava ujutru. Vizite, pregledi i slično. Pisanje se prema tome u ovu svakodnevnu rutinu nikako nije uklopilo a vreme za pisanje sam samo krala nesistematično, tokom vikenda, u nekim periodima sam se trudila da ustajmo ranom zorom, pre polaska na posao, ali to je na duže staze za mene značilo i prerano. Sada sam na porodiljskom sa 4-mesečnim sinom, tako da o jutarnjem pisanju nema ni reči. To pitanje u kolikoj meri se važna inspiracija, dakle tranz i “mravlji” sistematični rad je zanimljivo. Nastavljam tamo gde sam stala u predhodnom odgovoru, dakle, veliki deo procesa povezanih sa pisanjem se dešava nesvesno. Slično je i sa inspiracijom. Ne znam, Dana, da li ste u sličnoj situaciji, ale meni se posle svake knjige čini da više nikad ništa neću napisati. Uvek imam osećaj da sam već rekla sve, da sam na neki način prazna. Nikada nisam uspela na silu da tražim inspiraciju ili motive, svaki pokušaj se zavržavao grčevito. Jedino što funkcioniše jeste ništa ne želeti, ništa ne čekati, niti o tome razmišljati, samo biti nekako više otvorena čemu god šta dođe. I pri tome normalno živeti život koji dolazi. U jednom trenutku će se iskristalisati tema. A možda i neće. Do sada sam napisala 4 knjige, znači 4 – puta se iskrisatlisala, a možda više nikada neće. To je za mene možda i najteže, izdržati to, ne želeti da se na to utiče.  Za sada imam iskustvo da moram nešto da proživim, nešto da “uzmem” a onda se to zgusne u priču. Ili ne. Zato nikda nisam bila dobra u pisanju na porudžbinu. Nekoliko puta sam na to pristala, ali to što je nastalo bilo samo neko književno vežbanje, ništa sa čime bih bila zadovoljna. Kada se stvori nit, motiv, sledi marljiv rad. Mislim da mi se nekoliko puta u životu desilo da mi je ideja “pobegla”, da nisam stigla da je disciplinovano preradim. Na drugoj strani nikada neću znati šta bi bilo kad bi bilo. Ovo pitanje bih i Vama, Dana, postavila. Kako Vi stojite sa inspiracijom i “disciplinom”?

I još o identiteu. Identitata imam više kao i svako od nas, nekoliko ličnih i profesionalnih. Profesionalno sam dugo bila psihijatar, nekada je primarno to, drugi put nešto drugo. Mogu da kažem da su sa godinama svi identiteti bliži, preklapaju se. Nekada su u velikoj meri bili razdeljeni, ili sam bila ćerka, ili partnerka. Dugo je ustvari bilo tako da sam sa pisanjem spajala boemski  divlji životni stil dok sam medicinu spajala sa suvoparnim ne-cool životom. Jedno sam pred drugim sakrivala, moje kolege na poslu često nisu ni znali o mojem pisanju a pred piscima sam skrivala moj život doktorke za koji sam se malo i stidela. S godinama sam sve ove delove prihvatila kao deo svojeg jedinstvenog identite. Već razumem da se oni međusobno ne isključuju. Jesam istovremeno i jedno i drugo i to je u redu. Već 4 meseca imam i novi identitet – majke, on je najnoviji i najkomplikovaniji.

Foto: www.unsplash.com

Foto: www.unsplash.com

dtodorović@ Pitanje dicipline i inspiracije kod mene u mnogome zavisi od faze pisanja u kojoj se nalazim. Polazna tačka za neko delo do sada mi je uvek bila poruka koju tim delom nastojim da prenesem. Drugim rečima, ne počinjem od radnje, već od suštine i značenja, odnosno neke svoje unutrašnje istine koja prosto žudi da bude izrečena. Mislim da je to upravo ono o čemu Svetlana govori kada kaže da se ideja ne rađa na silu, već kad joj je vreme. Uglavnom se dešava da sam toliko zanesena njome da kockice u radnji jednostavno počinju da se slažu same od sebe i prvih nekoliko meseci provedem tako što u jednom dokumentu pravim beleške o svemu što će se dešavati u romanu. Ovaj period je u potpunosti vođen strašću i neobjašnjivim navalama ideja, i kada govorimo o onoj neobuzdanoj inspiraciji koja se vezuje za umetničke procese, mislim da ona kod mene nastupa upravo u ovoj fazi. Sve ostalo – oblikovanje tog materijala, građenje rečenica, popunjavanje – uglavnom je čist rad. Zato u periodima kada pišem, volim sebi da zadam taj zadatak od rečenice do dve dnevno. Pored svih dnevnih obaveza, nije ga mnogo teško ispuniti, a napredak, ma koliko spor, postoji. Nije ni čudo što mi je za svaki roman trebalo četiri do šest godina, ali mislim da bih ih napisala i da je bilo potrebno i mnogo više. Ako nešto za sebe sa sigurnošću mogu da tvrdim, to je da sam veoma strpljiva i gotovo tvrdoglavo istrajna kada nešto započnem (naravno, ukoliko je to nešto do čega mi je stalo). Imam tek dve knjige iza sebe, i vrlo je moguće da će se čitav ovaj način rada promeniti, ali ovo su neke tendencije za sada.

Inače, svakako mi se čini da je čitava ta priča oko inspiracije malo preuveličana i da su vredan rad i dobra organizacija podjednako važni, ako ne i važniji, za dobru i uspešnu književnost. I dalje nam se često nameće taj mit o umetniku koji je neshvaćen i u večitom raskoraku sa svetom oko sebe. Smatram da je ono što je Svetlana rekla o prihvatanju svih svojih lica-uloga-identiteta jedna velika istina, i upravo ono čemu i ja težim. Svi smo mi kompleksne, neponovljive jedinke, i bili bismo nepošteni prema sebi kada bismo se ograničavali definicijama ili od bilo kog dela svoje ličnosti pravili stereotipe.

vdv@ Hajde na kraju da se osvrnemo, iako to možda zavređuje dublje razmišljanje, na situaciju u kojoj se vrtoglavo menjaju kulturne prilike i u Srbiji i u Slovačkoj, doduše u celoj Evropi a to je zasigurno porast fašističkih tendencija, veliki talasi migranata, digitalizacija života. Sve to utiče na naše identiete, na naše kulture, koje izgleda kada se sve slegne, neće biti iste kao pre. Strujanja kulturnih i društevnih raznolikosti su prejaka, nekada su ona pozitivna, nekada “ubistvena”. Kako Vi tumačite sve ovo, kakav trag to na Vama ostavlja, kakav na Srbiji, svetu, na Vašem pitanju… Kakav biste definisali kulturni i društveni kontekst u Srbiji i svetu u kojem stvarate…

dtodorović@ Što se tiče otuđenih vremena u kojima živimo, činjenica je da svaki istorijski trenutak nosi svoje specifičnosti, pa tako i svaka generacija preživljava svoje sopstvene izazove. Iako itekako primećujem trenutne tendencije društva, moram da priznam da je moj životni put oduvek bio jedna unutrašnja potraga sa suštinom, i uvek sam bila okrenuta pitanjima duha, svesti, filozofije… Shodno tome, gledam da osluškujem potrebe sopstvene unutrašnjosti kao jedino merilo ispravnosti, a svoju sreću u svetu pronalazim gradeći svoj mikrosvet. Neki bi rekli da je ova vrsta “povlačenja” društveno neodgovorna, ali ja verujem da upravo radom na sebi na neki način pomeramo granice ljudskog iskustva, menjajući (mada veoma postepeno, ali sigurno) kolektivnu svest. Takođe, iskustvo mi je pokazalo da tek pronalaženjem mira i ljubavi u sebi mogu više i bolje da se dam i drugima.

sžuhova@ Kada sam počinjala da pišem društvena pitanja su me vrlo malo zanimala. Bila sam mlada i preokupirana temama i problemama, koje sam smatrala kao veome lične a koje su određivale moje pisanje. U to vreme mi ni za šta drugo nije preostajalo vremena. Uprkos tome, dakle bez ikakvog truda, postala sam dete svog vremena. Bila sam na primer jedna od prvih, koje je u slovačku književnost donela temu nomadizma mladih ljudi  u modernim vremenima, odnosno temu koja je kasnije u savremenoj slovačkoj književnosti posla jedna od ključnih. Ili drugi slučaj, o mom debiju su mnogi govorili kao o postmodernoj knjizi, mada ja u to vreme nisam dobro ni znala šta je to postmoderna. Smatram dakle da društvena klima, kontekst, u kom živimo, na nas utiče želeli mi to ili ne i to čak i u tom u slučaju, ako se od njega ograđujemo. Kasnije sam više počela da se zanimam za društvene teme i povremeno napišem i publicistički tekst. U književnim tekstovima to primarno ne ispoljavam ali je na primer i roman „Lopovi i svedovci“ neko od kritičara obeležio kao društevni roman. Tako da ponovo važi pravilo da je tamo javna tema dospela bez mog eksplicitnog truda. Sama sam iznenađena, koliko često u ovom razgovoru ponavljam važnost ne potpuno svesnih procesa, ali ponoviću: i društvena klima, Zeitgeist, je nešto, šta na polusvesnom ili čak nesvesnom nivou umeša u našu umetnost.

No url attribute defined!

Serijal tekstova pod zajedničkim nazivom Novi život i identitet predstavlja cilj mesečnika za književnost ikulturu vojvođanskih Slovaka Novi život da vrednuje kulturološku i psihološko-socijalnu kategoriju, ili pojam identiteta kroz razgovor između dva značajna pisaca, ili spisateljica iz Slovačke i iz Srbije.

V.DORČOVÁ-VALTNEROVÁ
V.DORČOVÁ-VALTNEROVÁ

VLADIMIRA DORČA-VALTNER (1981) Od septembra 2013 je odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. U redakciji „Hlas ljudu“ je zaposlena od marta 2013. godine, najpre kao urednica – novinarka. Od januara 2009. do februara 2013 bila je koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila je kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina. Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila je predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica je Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu i nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu koju dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara. Kontakt: dorcova@hl.rs