NASILJE NAD ŽENAMA JE I NAŠA STVAR: Važno je prevazići strah

Poljuljana ravnoteža moći u odnosu ukazuje na potencijalno nasilje koje se može pojaviti od strane jačeg pojedinca prema slabijem.

Nasilje koje se dešava u porodicama je vekovima tabu tema. Nasilje nad ženama se često shvata kao nešto trivijalno i iz tog razloga mnoge žene koje trpe nasilje ne žele ili ne smeju da pričaju o tome. Potrebno je o tome govoriti, međutim nemaju sve žene istu hrabrost i jednaki nivo poverenja prema nekom drugom. Ponekad je lakše pričati o svom problemu sa nekim koga ne poznajemo. I ne vidimo. Upravo iz ovih razloga postoje SOS telefoni. Posetili smo ženski SOS centar u Novom Sadu, volontersku organizaciju, koja putem telefonskih razgovora pruža ženama pomoć. Dobrodošlicu su nam poželele psihološkinje Lana i Ivana, koja je i koordinatorka centra. Obe već imaju bogato iskustvo u centru.

„Ženski SOS centar osnovan je 2002. godine. Pruža razne vrste pomoći – psihološke i pravne savete, preventivni i edukacioni rad sa mladima, itd., ali naša osnovna aktivnost je SOS telefon,“ govori Lana. Volonterke su u dispoziciji svaki radni dan od 17.00 do 21.00 i razgovor u principu funkcioniše na osnovu feminističkih pristupa. Šta to znači?

Feministički principi kao osnova

„Suština ovih principa leži u tome, da ne pokazujemo nikakve dileme o onome šta žena priča,“ objašnjava Lana. „Ne proveravamo da li je nasilja zaista bilo i ne prijavljujemo ga. Poštujemo anonimnost žene, dakle niko nije obavezan da nam kaže svoje ime, ni odakle je. Žena kod nas dobija podršku već iz razloga što je skupila hrabrost da nas pozove i priča o svom problemu. Naš cilj je vratiti ženi samopouzdanje, sve ono što je uništilo nasilje. Ohrabrujemo žene, razumemo njihove probleme, ali nikad ne pružamo savete u smislu da smatramo da bi određena žena trebala da se razvede i da bi na taj način rešila sve probleme. Naravno, ukoliko joj je potreban savet koji se tiče pravnih pitanja, pružamo im ga uz pomoć naše pravnice. Žene često ni ne znaju kakve mogućnosti postoje. Naša pomoć je raznovrsna – od tzv. servisnih informacija do psihološke podrške.“

Osim pružanja pomoći putem telefona, funkcioniše i savetovanje putem mejlova, kao i savetovanje u samom centru. Zanimalo nas je, koliko telefonskih poziva i poseta imaju u toku jedne nedelje. „S obzirom na to, da radimo samo radnim danima i po 4 sata, nedeljno imamo oko 5 telefonskih poziva i barem jednu posetu centru,“ govori Ivana.

„Problem je u tome što ne pokrivamo veći broj sati i vikende, kada se javlja veliki broj nasilja. Mi smo volonterska organizacija, koja jedva preživljava. Za proširenje naših usluga neophodne su donacije. Udruženja sličnog tipa imaju minimalno jednog zaposlenog. Mi smo sve volonterke. Obim našeg posla se ove godine povećao za 30 %. Imamo više telefonskih poziva, više žena dolazi direktno u centar. Jedino nas brine održivost.“

  Podrška od početka

Ako se povećala potreba za pomoći, da li to znači da je i nasilje dobilo veće razmere? Naše sagovornice su mišljenja, da se u poslednje vreme, na sreću, povećala svest o nasilju. Žene imaju sve više hrabrosti da prevaziđu probleme i da pričaju o njima.

Kako su rekle, povremeno pozovu i muškarci koji žele da se informišu gde mogu da prijave nasilje koje su primetili u familiji, komšiluku i slično. „Često nas zovu i žene koje nisu sigurne da li je to što doživaljavaju nasilje, ali su svesne da ono što im se dešava nije svakodnevna pojava. Na žalost, mnoge misle da sve dok partner ne bude počeo fizički da ih zlostavlja, da to nije nasilje. Često ni kompetentne osobe ne prepoznaju prisutno nasilje, što ne bi smelo da se dešava. Potrebno je vreme da žena skupi snage i otkrije svoj problem. Ukoliko u tom trenutku pokažete nepoverenje i minimalizujete njen problem, zauvek ćete je „izgubiti“. Mnogo je važnije da i sama žena shvati o čemu se radi. To je prvi korak koji je veoma važan i koji mi podržavamo. Naravno, žene mogu računati na našu podršku i tokom i posle razvoda. Često traumama nije kraj ni posle razvoda. Podsetimo se koliko pute smo čuli da je bivši suprug napao ili ubio bivšu suprugu. Osoba koja se posle razvoda ponaša nasilno, oseća da gubi moć i kontrolu, i u takvom psihički anksioznom stanju, nema više šta da izgubi i zato ide do krajnjih granica.“

Kako shvatamo problem nasilja?

„U našoj državi je sve obrnuto,“ govori Ivana. „Određene ustanove odmah pruže stručnu pomoć nasilnicima. Kroz tzv. kurativni proces ponašanja odmah se posvete nasilniku. A gde je tu žena? Mora se iseliti iz kuće, ići u sigurnu kuću, a muž koji ostaje kod kuće dobija više pažnje. Ne kažem da je to u potpunosti loše, ali zaboravljamo na žrtvu nasilja. Žena je ipak na drugom mestu.“

O tome koliko naša država finansijski podržava organizacije koje se bore protiv nasilja, naše sagovornice nisu htele da se izjasne. Samo su naglasile da ove godine 80 % takvih organizacija nije dobilo nikakvu podršku od lokalnih samouprava.

To je jednako poražavajuće kao i doslovno ignorisanje austrijskog modela Zakona o zaštiti od nasilja u porodici. U slučaju njegovog usvajanja, policija bi odmah imala veća prava i odmah bi postojala mogućnost preduzeti mere i nasilnika udaljiti od kuće. Ipak naši poslanici nisu shvatili značaj ovog dokumenta i jednostavno su ga ignorisali.

Ciklus članaka pod nazivom Nasilje nad ženama je i naša stvar je rezultat projekta koji je finansijski podržao Zavod za ravnopravnost polova.